Најпознатија албанска реч – беса, у српском преводу најприближнијег значења – заклетва, часна реч или обећање које се не сме прекршити, неколико векова била је од примарне важности за живот унутар албанског друштва. Старије генерације данас на Косову и даље јако добро знају шта то значи, али савремен начин живота и нека нова “правила” гурају бесу све више у заборав.

Недавно снимљена телевизијска серија подсетила је поједине гледаоце у нашем региону на улогу бесе међу Албанцима, а оне млађе делимично заинтересовала о њеном значењу. Шта је беса и има ли је данас?

Као основно начело зборника неписаних правила Леке Дукађина из 15. века, беса је важила за његову најважнију одредбу. Албанци кажу да беса сажима најбоље људске особине, па је зато постала не само саставни део морала колектива у затвореној племенској заједници, него и нераздвојна компонента етике појединца, појам части и поштења

Успостављање бесе временски се поклапа са животом Ђурађа Кастриота - Скендербега, најзначајније личности албанске историје, али се везује за име Леке Дукађина, мистериозног припадника породице Дукађин, о коме се зна мало прецизних података, а његово порекло и заоставштина, уосталом као и Скендербегово, на специфичан начин спајају Албанце и Србе.

Фото: Википедија/Јавно власништво

 

Колика је снага правила, која се приписују личности за коју није сасвим сигурно да је уопште постојала, можда се најбоље може описати много пута изговореном реченицом међу припадницима албанских племена: "Тако је рекао Лека!"

У времену када нису постојали држава и закони, Лекин кодекс је доносио решење за многе дилеме, несугласице, сукобе и спорове.

Кршење дате речи највећа срамота

- Канон Леке Дукађина је састављен 1450. године. У писаном облику није сачуван, а коришћен је током целог средњег века и феудализма у албанском друштву. Канон је предвидео решавање правних проблема у јавној сфери, укључујући грађанске и кривичне аспекте. Закони су прилагођени тадашњим приликама, а према околностима модификован је и правни садржај којим су се решавали проблеми у друштву. Канонска правила Леке Дукађина сажео је и написао Штјефан Ђековић, а књига је објављена 1933. године - објашњава за Косово онлајн професор Бедри Мухадри из Института за историју „Али Хадри“ у Приштини.

Мухадри напомиње да је беса један од начина на који је закон Леке Дукађина спровођен, а из тог времена остале су неке од албанских изрека које се тичу бесе: "Част Албанца се не може купити", "Албанац ће радије умрети него погазити реч" и "част Албанца је вреднија од злата".

- О беси се говори у седмој глави канона. У случајевима правних спорова, било имовинске природе или других деликата у албанском друштву, тада се сазивало старешинство. То су били људи са ауторитетом и давало се решење на основу норми Леке Дукађина. На крају је тражено да бесу дају обе стране, и извршилац и оштећени. Када се положи заклетва, повреда дате речи сматрала се тешким кривичним делом. Беса је једна од најстаријих врлина албанског народа, свечана обавеза да заједно делујемо за заједнички циљ. Вера се даје за лична, породична, друштвена и национална питања - истиче Мухадри.

Беса је реч дата за нешто важно, додаје Мухадри, обећање које се даје вољно и са сигурношћу да ће се одржати, часна реч да се испуни обавеза која се преузима.

- Према албанској традицији, у тренутку када се овај завет даје, особа треба да буде спремна да жртвује свој живот да би га испунила. Човек који чува веру назива се верним човеком. Користимо речи као што су беса-беса, које су свечане речи у тренутку давања часне речи. Обећање се даје усмено, заклињањем на дату реч. Беса је у великој мери била у употреби међу Албанцима у великим друштвеним догађајима. На пример, албански кнежеви су се 1444. окупили у скупштини Љежа да се укључе у борбу за слободу земље. Сви су једногласно обећали да ће се придржавати постигнутог споразума. Формирањем Призренске лиге 1878. дата је беса за борбу за независност Албаније против османске власти. И у другим временима када је тражено јединство албанске масе за остваривање њихових законских и политичких права, они су давали реч и тако кроз веру стварали трајно поверење и кохезију. Свако кршење дате речи сматра се тешком увредом - каже Мухадри.

Ипак, беса се пре свега доводи у везу са “крвном осветом”, која је дуго међу Албанцима била присутна и многим породицама отежавала живот. На северу Албаније, Косову и Метохији и у деловима Црне Горе и Македоније и данас су се задржали обичаји везани за крвну освету, чија је беса саставни део.

- Преко бесе успевало је и да се пронађу добра решења за ублажавање тешких ситуација. Уз помоћ бесе решавали су се сукоби и убиства. Давана је од стране оштећеног и како би породици убице било омогућено да, на пример, у време жетве пшенице један од чланова буде ослобођен опасности да ће бити убијен - нагласио је Мухадри.

Азем Бејта и Коста Пећанац

Занимљиво је да је беса и у српско-албанским односима често играла важну улогу, посебно када се узме у обзир сложеност проблема који оптерећују односе не само два народа, него и политичку сцену Балкана, Европе и света, од последњих деценија 19. века до данас.

Чувена је прича о братимљењу чувеног качака из Дренице Азема Бејте Галице и четничког војводе Косте Пећанца, који је у октобру 1918. стигао у рејон Пећи с десетак својих сабораца. Албански извори нерадо о овоме говоре и износе резерву, што је са становишта данашњег стања на Косову и Метохији разумљиво. У сваком случају, Бејта је са “неколико стотина Арнаута” приморао на предају аустријски пук на потезу између Косовске Митровице и Пећи, и заједно са српским четницима ушао у Пећ. О томе, као и о свим сложеностима српско-албанских односа, постоје сведочанства, попут књиге “Срби и Албанци кроз векове” Петрита Имамија, дугогодишњег истакнутог професора Факултета драмских уметности у Београду.

Фото: Википедија/Јавно власништво

 

Занимљиво је поменути и детаљ, да су пре заједничке борбе Бејте и Пећанца против Аустријанаца, монаси из манастира Високи Дечани предали арнаутским војводама из Ругове два велика златна крста, један са Дечанског олтара, а други је био Душанов.

Фото: Википедија/Јавно власништво

 

- Они су их ставили под оне њихове јелеке и изгубили се у планину, а кад се рат завршио, донели их и без речи ставили на олтар. Беса је тада још била најсветија реч - забележио је академик Александар Дероко, славни архитекта и један од легендарних 1.300 српских каплара у Првом светском рату.

Пећку патријаршију и Високе Дечане и још неколико српских манастира су, иначе, у време најтеже по Србе на Косову под Османлијама, од краја 17. века, штитила албанска племена Гаши, Клименти и Краснићи. Чување манастира било је наследно.

 

 

Патријаршију у Пећи чувале су војводе из породице Жиј Ругове (из племена Клименти), Дечане из породице Салих Русте (из племена Гаши), Девич у Дреници из породице Бехрам Војводе (такође из племена Гаши), из села Лауше, Албанци су чували и манастир Свети Марко Коришки код Призрена, манастир Гориоч код Истока, цркву у Бијелом Пољу код Пећи, цркве у околини Призрена и друге. Манастирски војвода који је чувао Пећку патријаршију у Првом светском раду добио је од државе пензију.

Беса коју су дали чланови ових албанских породица била је гаранција монасима у најтежим временима. Неки су страдали управо приликом одбрана манастирских имања од насртаја њихових сународника Албанаца.

Међутим, нова времена донела су непоштовање некадашњих обичаја који су се некада кроз генерације преносили са колена на колено.

(Косово онлајн)

БОНУС ВИДЕО: