Међу њима је Драган Перић (47) који је 1999. године отишао у Чикаго код рођака и тамо остао све до 2021. године када се са супругом вратио у Србију.

Он открива своју животну причу, како живе Срби у овој прекоокеанској земљи, колико новца зарађују, да ли се међусобно друже, шта мисле о онима који су остали у Србији и због чега се на крају ипак вратио у родну земљу. По његовим речима, живот у Чикагу у почетку је изгледао као "живот на другој планети". Отишао је код рођака и планирао да у Америци остане свега неколико година, док не заради довољно новца и врати се у Србију.

- Чим сам дошао запослио сам се у фабрици у којој сам радио физичке послове, док су ми колеге углавном били досељеници из разних земаља. Пошто је плата била мала и трошкови велики, ушемио сам се, крадену робу из фабрике достављао нашим људима који су је продавали и зарађивао мало више. Не поносим се тим периодом, сналазио сам се како сам знао и умео. Након тога сам се запослио у аутомеханичарској радњи у предграђу, пошто сам у том послу имао искуства. Тада је кренуо прави живот у Америци - каже Драган Перић, који је касније добио надимак Питер.

Фото: Профимедиа

 

Како објашњава, људи који су га запослили били су Срби пореклом из Шумадије. Када је стекао стабилност у послу, оженио се дугогодишњом девојком која је дошла из Србије.

- Након неколико година купили смо праву породичну кућу од 100 квадрата са двориштем, коју смо скоро отплатили. То је део Чикага где се живи велики део Срба, попут нашег кварта. У том делу града постоји неколико продавница у којима раде наши људи, продају нашу храну и популарне произвиоде, од слаткиша и кекса, до кајмака и сухомеснатог. У готово свим кућама гледају се српски телевизијски канали, пече се гибаница, прави се роштиљ у дворишту, пије се ракија. Због тога нам јесте било лакше да живимо тамо, али с друге стране, никада се нисмо у потпуности прилагодили животу у Америци - прича Драган.

Супруга је радила као зубни техничар, док је Питер након 10 година отворио сопствену аутомеханичарску радњу.

Фото: Профимедиа

 

- Тамо се зарађује боље, може да се уштеди новац и пошаље породици у Србији. Ипак, дупло више се ради и трошкови су огромни. Тамо сви углавном раде по два посла, не троше новац на кафиће и изласке, пошто тамо тога практично нема. Једном недељно се оде у ресторан и то је то. Имали смо увек довољно новца за путовање, летовања на далеким дестинацијама, аутомобил и леп живот. Ипак, највећи део новца потрошио се на наше две ћерке, које су се тамо школовале. Такође, улагали смо у кућу у Србији, у коју смо увек планирали да се вратимо - каже он.

Због посла се породица виђа углавном увече, нарочито због тога што се Чикаго не сматра безбедним градом у ноћним сатима, каже Перић.

- Чикаго је прелеп град, али супруга и ја се нисмо никада у потпуности навикли на њега зато што је америчка култура потпуно другачија од наше. Американци су генерално незаинтересовани за упознавање и дружење, али са друге стране, у овој земљи има много расизма и прави се разлика између црнаца, латиноамериканаца, азијата. Како се не бисмо осећали одбачено и усамљено, углавном смо се дружили са Србима. Ипак, менталитет наших људи тамо је такође другачији него у Србији. Млади рано почињу да раде, путују по свету више него што је могуће у Србији. Слушају нашу музику и посећују српска места, али углавном разговарају на енглеском. Са ћеркама у кући причам пола на енглеском, пола на српском. То ми тешко пада али свестан сам да су оне тамо одрасле и да су морале да се прилагоде - каже овај Србин.

Фото: Профимедиа

 

Оно што му се није допало међу Србима у Чикагу јесте што се материјална страна много више гледа при дружењу него у Србији и што дошљаци често покушавају да искористе српске жене, улазе у везу и брак, само како би добили америчке папире, тврди он.

- С друге стране, има и добрих страна живота тамо и чини ми се да су људи у породици много више везани него у Србији, где нисте толико упућени само једни на друге. Недостајали су нам пријатељи, родитељи, иако смо тамо имали ново окружење. Када нам неко од њих дође у посету, што није било често, то је био као празник. У Србију смо долазили једном или два пута годишње и некада ми се чини да ми је цео живот протекао у питању када ћемо у Србију и када ћемо назад у Америку. Увек смо хтели да се вратимо и останемо у Србији, али то се одлагало. Док смо сакупили новац кућу, док су ћерке завршиле школу, прошло је више од 20 година - каже он.

Сметале му предрасуде

Како каже, сметале су му предрасуде и коментари када дође у родни крај, али се временом навикао на то и схватио све као део нашег менталитета.

- Када смо у Србији многи су нас гледали као на странце који имају новац, којима све пада са неба и који живе као цареви. Ако кажеш да није све тако идеално, једни ти не верују, други те питају што се не вратиш, трећи те сажаљевају. Ако кажем нешто лоше што сам приметио у Србији то се сматра увредом, кажу да немам права да коментаришем јер не живим овде. Ако будем позитиван, кажем нешто лепо о Србији и желим са свима да се видим и дружим, онда људи коменатришу да сам жељан тога, да немам са киме да проводим време у Америци, да сам банкротирао. Ипак, све сам ја то прихватио као део нашег менталитета, са свим врлинама и манама - каже овај Србин из дијаспоре.

Након више од 20 година супруга и он су одлучили да се коначно врате и за сада сматра да је донео праву одлуку.

- Пола живота сам тамо, пола у Србији. Сада сам коначно овде и планирамо да останемо до краја живота. Једној ћерки смо оставили кућу, друга се тренутно школује у Бечу и надам се да ћемо се сви једниог дана окупити у Србији. Колико год да живот овде има своје мане, сматрам да сам сада свој на своме - каже он.

(Сремскомитровачки портал)

БОНУС ВИДЕО: