Заједно су прошли кроз тешке тренутке, а Џеј и Миодраг су овек радо напомињали да су родом с Дорћола.
- Ми који смо одрасли овде, који смо рођени мислимо да је то привилегија. Дорћол је сам по себи специфичан, људи су специфични. Ми се знамо овде генерацијама, ко је рођен овде, знамо ко је ко, имамо неки нормалан однос, тако да све то прави слику тог неког краја. Држимо до тога да је то наш крај, и мислим да смо због тога специфични у односу на друге делове града. Рецимо, тада онај ко је ошишан до главе, ко је истетовиран, тај је изашао из затвора, а данас су сви ошишани и истетовирани, па не знаш да ли су музичари, фудбалери или криминалци - истакао је он.
Фото: З. Јовановић Мачак
Мића је потом открио како су се он и Џеј упознали.
- Па ми смо се упознали још као клинци у крају, ишли смо у исту основну школу. Ја сам мало старији од њега, и ту кроз неко дружење... Он кад се појавио у крају, увек је пленио, кад га видиш одмах би га загрлио. Носио је лептир машну, имао је свој инструмент који је лупао. Ишао је од ћошка до ћошка, и у сваком ћошку је био концерт. Сви су га волели, сви су га звали 'ајде, ајде', тако да је он још тада био познат. Ми смо се ту по крају дружили, а мој и његов први контакт је био у школском дворишту, око неке туче, ја сам га одбранио, па смо се зближили и почели касније да се дружимо. Он је око четвртог или петог разреда отишао у Васпитно поправни дом, али не зато што је правио проблеме, већ зато што је био препуштен улици. Разведени родитељи, живео код бабе и деде, а таква је социјална служба била тада, чим не идеш у школу, одмах те воде у дом. Он је у том дому и одрастао. Овде је некада био билијарски сто, па смо гледали на прозоре кад ови мангупи заврше да уђемо, јер нисмо смели да улазимо кад су они ту. Џеј је ту увек био са нама, али и они су га волели. Често им је певао, кад није имао инструпемт лупао је у олуке, а они би му купили чоколадице "Животињско царство" - истакао је он.
Фото: Д.Мишић/В.Данилов
Ипак, Џеј је био најбољи за друге, али лош за себе.
- Радио је све против себе. За друге је био... Увек је око себе имао 20-30 људи, био је један од највећих каваљера које сам знао, то је нон-стоп, ручкови. вечере, зимовања, летовања. Знао је да закупи хотел и позове све своје пријатеље и другове, кога год да сретне он га позове са собом. Прошли су му милиони кроз руке, а на крају је завршио у изнајмљеном стану, и буквално је плаћао кирију. То је његова прича, такав је био - рекао је он.
Успех легендарног Џеја осигурао је да ће сећање на њега заувек трајати.
- 1992. године имао је тај концерт на Сајму који је круна његове каријере, а ако није круна, онда га је ставило у ред тих ретких звезда, јер је било 15-20.000 људи напољу. Сви смо се чудили шта се дешава, један мој друг је дошао из Шапаније, тражио нас је и питао се шта се дешава, где су сви људи. Рекли су му да Џеј држи концерт. Он је пре само 2-3 године био ту, није знао да је тако брзо посао звезда. Тад сам ја пратио музику, али сада нема Синана, нема Шабана, нема Џеја, па ни не слушам музику. Ја сам сматрао и као своју обавезу да направим филм, мислим да је то заслужио, јер неко ко је рођен у страћари у беди и сиромаштву, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана, мислим да заслужује да има филм. Његова прича јесте филмска прича, америћка прича. Он је од малена, од фавела отишао до звезда - поручио је Мића у емисији " Амиџи шоу".
БОНУС ВИДЕО:
