То је још једно питање око којег се данас ствара мноштво негативности унутар Српске Православне Цркве и међу верницима. Заправо ово је једно од догматских питања које воде расколу између две струје, традиционалиста и модерниста реформиста. Заправо, између србофила и гркофила, да будемо још прецизнији, јер се могућност да се верник причести без исповести преузела из Грчке Православне Цркве а сматра се да је главни идеолог те идеје епископ Иринеј Буловић, Бачки владика.
Фото:Профимедиа
Исповест па причешће
Одговор на почетно питање да ли може причешће без исповести који пак дају верници и свештеници традиционалисти је такође логичан и своди се на једноставне тезе:
1. Ми и наши преци смо се прво исповедали Богу а онда од греха олакшане душе причешћивали Христовим телом и крвљу на опроштај грехова, и то смо тако радили вековима, и то је давало и резултате и светитеље, и не видимо зашто би се то мењало.
2. Руска Православна Црква којој смо ближи него Грчкој Православној Цркви, ради исто што су радили и Срби вековима, прво се верници исповеде па се онда причесте. А тако је и у Хиландару, на Светој Гори.
3. Ма колико исповест била формална, она временом верника уводи у све озбиљнији приступ самом кајању и исповести. И ко год се редовније и чешће исповеда, његова душа све више тражи да се он сам дубље и темељније исповеди.
4. То што се верници исповедају на литургији није до верника него до Цркве и свештеника. Да се Црква организовала и да је поставила стандард да се верници исповедају увече након вечерње молитве или бдијења, или пар сати пре литургије, па да се на литургији само причесте, не би било никаквих проблема. Само је ствар организације свештеника и његовог времена. Али свештеницима и верницима је лакше и једноставније да то раде на литургији, јер не морају двапута да долазе у Цркву. Где има воље, наћи ће се и начина.
5. Формално исповедање и механичка исповест опет није дело верника него Цркве. Да се Црква и да су се њени свештеници потрудили да вернике стално уче како се треба исповедати, како се треба присетити греха, да су свештеници то примењивали на самом чину исповести и постављали питања, ништа не би постало формално, већ би напротив било свечано и темељно.
6. Допуштање вернику да се „прљав грехом и отежане душе“ причести телом Христовим нарушава савест и ствара у перспективи лакомислене вернике који ће тежити само причешћу а без исповести. Многи се верници и онако стиде исповести и лако им је да побегну са исповести, па да се формално причешћују и умишљају да су велики верници и духовници.
Вероватно је епископ Иринеј Буловић владика Бачки у праву, али и ми смо у праву. Па ћемо се позвати на наше свете претке и Свету Гору, па ћемо те новотарије у Цркви помало игнорисати, и причешћиваћемо се само након исповести. Када олакшамо душу своју од тежине греха кроз исповест, са страхом Божијим приступићемо светим даровима и причешћу телом и крвљу Христовим, да нас Господ Исус Христ разреши греха.
Јер иако се чини да такве, за нас новотарије а за Цркву догматске ствари, које олакшавају приступ новим верницима, могу привући више људи у Српску Православну Цркву, никада то за живот православне цркве није било пресудно. Јер у Српској Православној Цркви делује благодат Светог Духа која привлачи људе а не формални прописи, манири и верски маркетинг. И у цркви народној делује сила Светог Духа која даје моћ само једном истинском праведнику, монаху, свештенику или мирјанину, да својом молитвом за спас Српске Цркве буде јачи од 10,000 других, па било међу њима и десетине владика СПЦ. Јер, покров Пресвете Богородице чува хришћански род и њена је сила и воља изнад свих наших мишљења, истинитих или погрешних.
И док год буде тако, Црква ће бити жива и верници ће се кроз њу спашавати.
Башта Балкана
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
