У време његове владавине Србија је била на врхунцу моћи, простирала се од Коринтског залива на југу до Дунава на северу и од Јадрана на западу до Егејског мора на истоку.
Наследивши краљевство од оца Стефана Дечанског, Душан је од своје државе и од освојених нових територија начинио царство, а себе је 1346. у Скопљу прогласио царем Срба и Грка. Да га смрт није претекла можда би остварио и план да освоји Цариград. Своју мудру владавину утемељио је закоником, прозваним Душанов, који се у историји правних наука и данас изучава као изузетан.
Цар Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен, али говорило се о тровању, можданом удару, па чак и о епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена.
Зиму 1354/55. Душан је провео у Серу, а касно пролеће и лето у Крупиштима на десној обали Брегалнице. Током последњих месеци живота био је принуђен да пошаље једну војну експедицију у Далмацију ради помоћи његовој сестри, Јелена, била је удата за Малдена Шубића, хрватског великаша, који је умро од куге 1348. па је Јелена морала да се брине о одбрани породичних поседа Омиша, Клиса и Скрадина.
О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена. Мавро Орбин, дубровачки историчар, каже да је Душан умро у месту Ђаволотопи у Романији, али наводи и казивања да је Душан умро у Неродимљу. Јаков Лукаревић наводи да је Душан умро у месту Диаполи у Тракији крећући у нов поход против Византије.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.
Као и његови претходници Немањићи, и Душан је био велики ктитор. Поред мноштва обновљених цркава, подигао је и манастир светим арханђелима Михаилу и Гаврилу код Призрена. Међутим, за разлику од осталих Немањића, он није проглашен за свеца. Неки томе приписују његову суровост, док други, пак, тврде да је то зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је строго забрањено и дан данас.
Занимљиво је истаћи да је цар Душан Силни био изузетно висок за то време, а поједини историчари тврде да је имао преко два метра. Сви његови витезови имали су око 2 метра, а пошто у Србији није било пуно двометраша, гарду су углавном чинили страни плаћеници.
И дан данас у Грчкој постоји изрека према којој плаше децу да ће их посетити цар Душан Силни, што је еквивалент Баба Роги у нашој традицији.
После његове изненадне смрти у 47. години (а можда и 43.), држава је остала без обједиоњујуће силе и наступило је растакање које је и формално окончано смрћу Душановог сина, Уроша, 4. децембра 1371. године.
(Ало)
БОНУС ВИДЕО:
