Он је неочекивано изгубио сина Александра из првог брака, који је преминуо у сну, а јавност је након ове информације остала шокирана.

Фото: АТА имагес

 

Кодић је сада, по прву пут проговорио о свему што се дешавало, узроку смрт и и свему ономе о чему се писало, али и како се тренутно осећа:

- Како се осећам... некако чудно. Борим се сам са собом. Неки пут се недам... Храбар будем, а неки пут паднем да не могу да објасним. Доживео сам такав шок... Он је био исти ја, био је мој љубимац. Волео је да живи 200 на ста. Волећу га док год сам жив. Волео је лепе ствари, девојке, Црвену Звезду, Београд... Он је био мој понос! Радио је код Дејана Бодироге у ресторану, који га је много волео. Његови другари из Црвене Звезде су ми увек говорили ''каквог сина имаш...'' Њега је Бог узео за себе. Богу је требао више него овом свету, јер на овом свету имаш увек неке јурњаве, сад имаш сутра, немаш, сад си ок, сутра ниси... зато је њега Бог узео да горе има мира, започео је причу Кодић:

Фото: АТА имагес/Новости

 

 

- Мој спас сада је само моја хармоника... Могу да се посветим њој сада.... Још увек је нисам узео да свирам за своју душу! Звали су ме на Коларцу да свирам и питао сам његову маму да ли да идем јер није прошло ни 40 дана... Она је рекла ''мораш да идеш, његова душица је још ту и наљутио би се да не одеш''! Изашао сам на сцену и добио такве овације које никада нисам доживео! На крају мог наступа цео Коларац је био на ногама, у знак поштовања према мени и мог сина Александра! Хвала Београдској публици на томе!

Кодић је открио и како је сазнао за смрт сина:

- Ујутру је дошао мој друг да ми помогне да неке цигле померим. Ми смо то слагали када је зазвонио телефон. Чуо сам његовог кума Матију који је тражио Силвију, моју садашњу жену... Дао сам му Силвију која није желела да ми објасни шта је сазнала. ''Морамо да кренемо на Карабурму, нешто није добро''. Тако ми је рекла. Ја сам је питао у ауту шта је било, али ми је ништа није рекла.

- Ушао сам на врата код бивше супруге Јасне. Ушао сам у собу, он је само лежао. Никад нећу рећи да је мртав... он је за мене увек жив, и нећу да се помирим са тим.. Почео сам да га љубим, био је ладан као стена...љубио сам му образе, ноге, руке... и рекао ''Александре ајде устани, немој да се шалиш''... Након тога само изашао из собе и тек тада схватио шта се десило. Тада је настала туга преголема.

Курир

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".