- Извадила је векну хлеба и мене убацила у платнену врећу. Трговац је звао полицију и Социјалну службу, дошли су по мене, онда су ме одвезли у јаслице на Поток до треће године. Од треће до 14. године сам био у Дому за незбринуту децу Ловран. Од 14. до 18. у Центру за одгој и са 18 година и пет дана опет на улици - рекао је Горан из Ријеке.
Са 32 године је покушао да ступи у контакт са оцем и мајком.
- И ја назовем маму, у телефонском именику сам нашао њено име и презиме, а она је рекла: 'Шта ти хоћеш од мене?'. Ја сам рекао ништа, само да видим ко сте, шта сте... Тад ми је рекла да не жели да има посла са мном. Па сам је питао да ли зна ко ми је отац, а она је рекла: 'Отац вам је на Рабу.'
Ја сам рекао добро, како се зове, она каже тако и тако и ја у именик, пошто видим да она није уопште била заинтересована за мене и тад сам назвао оца и он је дошао...
Горан је оца пронашао на Рабу, срели су се и разговарали.
- Његова жена је наваљивала да ја дођем да живим са њима на Раб. Радио сам у пекари и живео сам тамо и бринуо се о њима, јер су они доживели једну трагедију. Изгубили су дете у саобраћајној несрећи на мотору. Ја сам тек са 32 године схватио шта значи имати оца или мајку. До тада ја то нисам знао уопште, за мене је то била непознаница... - рекао је Горан.
Он је живео са породицом његовог оца 10 година, све док се отац није разболео и преминуо. Супруга његовог оца је тад одлучила да Горан треба да оде.
- Ја сам питао његову жену да ли хоће да се ја иселим, она ми је рекла 'Не, не треба, ти си мој син', међутим након годину дана она ми је променила браву. Ја долазим из пекаре, ноћна смена, стављам кључ, а не могу да уђем у кућу. Шта је ово? Куцам, а каже она - ти ту више не станујеш.Најрадије бих да их никада нисам ни упознао. То је жалосно, али је тако - рекао је Горан и тада је поновно постао бескућник.
- Када је отац умро ја сам тада покренуо оставински поступак и обратио сам се удружењу Оаза која се брине за бескућнике, они су ме примили, а поступак и даље траје", рекао је Горан за ХРТ 2020. године. "Од града сам добио нужни смештај - додао је Горан.
Објаснио је после да колико он зна, родитељи су га оставили јер су били премлади и нису хтели бебу и он им не замера.
- Програм града Ријеке је добар што се тиче бескућника. Имаш где да се обучеш, да се окупаш и да спаваш. Ако ћеш поштовати та нека њихова правила игре то није никакав проблем. Углавном су овде бескућници старији људи. Од 50 до 70. Што си старији, то је теже. Увек чекаш неки папир да ли ћеш добити пензију, па да изађеш или неку имовину. То чекање није лако. Данас је довољно да не добијеш два месеца плату и постаћеш бескућник. Кредити, давања, ако имаш децу... Неки људи су свесни, неки нису, али кад се нађеш у таквој ситуацији ти не можеш да бираш - или ћеш да спаваш на улици или ћеш спавати где ти град да и поштоваћеш њихова правила игре.
А од људи бескућници траже разумевање, јер свако може да се нађе у таквој ситуацији, поготово данас, где се губе радна места, тако да нас не треба осуђивати. Људи нам помогну, донесу храну, одећу, а и добра реч дође, да не губиш наду...Углавном борба - живот је борба! Нисам замишљао ниједан други живот, овај је добар. Такав је, трновит, болан, али то је живот. Било би лепо да сам имао породицу, да нисам бескућник, али ми не бирамо родитеље, то је на њима - закључио је Горан.
БОНУС ВИДЕО:
(Мондо)
