Текст преносимо у целости:
Швајцарску границу прешао сам први пут једног првог априла, око пет по подне. Водич ми је једино била једна карта Европе. Најпре: Венеција, Милано, језеро Комо, прелеп сунчан дан, и сад Алпи, о чијој лепоти не треба да говорим. Уживање у пуном смислу. Али, негде предвече, у шуми, у планинским успонима, укажу ми се два пута. Консултујем мапу, и видим да је један далеко краћи, те наставим њим. У Арау, градић крај Цириха, где се одржавао Месец југословенске култура, требало је да стигнемо, мој једини сапутник Слободан Илић, шеф оркестра Студија 4, и ја, још исте вечери.
Међутим, пут је водио уз брдо, све више и више. Пала је ноћ, а онда је, као гром из ведра неба, почео да пада крупан снег. Све је изгледало још невероватније, али и лепо. Снег је падао, и падао, невероватном брзином, те је по површини земље почео и видљиво да расте. Успон се такође повећавао, а серпентина до серпентине.
Спасоносни минути
Нигде ни једне светиљке, дакле ни насељених места више. Било је већ негде око једанаест увече, и више него очигледно да смо упали у безизлазну ситуацију.
- Завејаће нас - понављао сам.
Фото: Д. Мишић
- То Швајцарци не би могли себи да дозволе - понављао је мој сапутник, без предаха оптимистички расположен, ваљда да утеши и мене и себе.
Али, шта би било да све нема и свог краја. Угледамо светло и булдожер како рашчишћава снег. Одмах затим, улетимо, ни мање, ни више, него у железничку станицу. А у станици воз, и то ауто-воз. Као по поруџбини. Кко му је остало само десетак минута до поласка, укрцамо се одмах и стигнемо после поноћи, тамо куд смо наумили. Тих десет минута је било спасоносно.
Сву трагедију која је могла да нас снађе, могли смо да претпоставимо тек сутрадан, гледајући телевизијске вести. Предео кроз који смо прошли и кроз који је требало да прођемо, био је прекривен снегом, високим два метра, из ког су се једва назирали завејани аутомобили.
Необичан сапутник
С пријатељицом која ме је довезла до аеродрома, седео сам у бифеу и испијао чај кад је дежурна службеница објавила полазак авиона Београд-Сплит. Како је преостало још четрдесетак минута, наставимо да ћаскамо у добром расположењу јер је на помолу био леп дан. Био је осми март и ја сам имао заказан концерт у Сплиту, у Дому ЈНА. У очекивању другог позива време је пролазило. Сасвим случајно погледам у сат и видим да је до полетања преостало још само пет минута.
Скочим, за мном и моја пријатељица. Дојурим до дежурног на вратима за излазак.
- Молим вас - рекох у паници - авион за Сплит, кад полеће?
- Само што није - одговори хладно.
Фото: Јутјуб принтскрин/volim pesme
- Али, други и трећи позив нису објављени...
- Јесу, јесу, друже, само их ви нисте чули - одговори такође хладно.
- Па, дајте, побогу, пустите ме...
Отварајући врата, човек покаже руком: - Управо је узлетео, ето, то вам је тај авион, за Сплит.
Остао сам без текста.
- Кофери - помислио сам, и појурио доле где сам предао пртљаг. Човек на шалтеру, кад виде сву панику која ме је снашла, рече:
- Смирите се, за десетак минута имате авион за Шибеник.
Прихватам спасоносну идеју без размишљања и тек у авиону за Шибеник, кад сам се смирио, почне поново да ме кљуца неизвесност око мојих кофера. Без њих нисам могао да наставим, а то значи да је безвредно и то што путујем. Пожалим се путнику поред себе, а он ми рече: - Смирите се, за пртљаг нема проблема. Сад ћу вам ја то средити.
Гледао сам га у чуду и помислио да су почели да ми се мешају снови и јава. Устао је и отишао до пилотске кабине. Враћајући се, после краћег времена, рече ми: - Све је сређено са сплитским аеродромом, пртљаг ће вас тамо чекати.
Кад је видео како и даље пиљим у њега с неверицом, дода: - Ја сам пилот, само приватно путујем у Шибеник.
Жао ми је што сам му име заборавио, али његов гест и њега памтим заувек.
И оно касније, одвијало се на сличан начин. Кад вам се на путу нађу људи који су људи, проблема нема. И возач аутобуса Шибеник-Сплит стао је, иако није морао, поред аеродрома, тако да нисам морао да се враћам. Мика и збрка се ту и завршавају, чим сам у соби за изгубљене ствари угледао своја два кофера.
Смртоносна киша
Једини пут, за својих двадесет и пет година рада на концерт нисам стигао за дочек једне Нове године у Берлину. Тад сам због магле на аеродрому преседео, чекајући од пет ујутру до четири по подне. Ем сам пропустио шансу да зарадим шест хиљада марака, односно петнаест наших старих милиона. Тада је та цифра значила још више. Ем сам се осећао и морално кривим, иако је била виша сила у питању.
Тај недолазак остао је непоправљив, заувек.
Фото: Репринт Сабор
Данас, управо после овог разговора, путујем да надокнадим такође један недолазак на снимање емисије "Село весело" у једном селу недалеко од Шида. Први безуспешан покушај је учињен петнаестог јануара. Цела екипа је тамо већ стигла, само смо Мерима Његомир, Драгиша Божић и ја кренули Мериминим аутом заказаног дана предвече. Мерима је возила неуобичајено полако пошто је било доста снега, а и температура око минус четири. Негде после Шимановаца, ударе крупне кишне капи о хаубу. Шалили смо се, и не слутећи да моће и нешто непријатно да нам се деси. И тако се, сасвим изненађени, завртимо. Окренемо се за тристошездесет степени, а пошто Мерима није смела да кочи, кружење се понови још пет пута. Ти тренуци били су најдужи у мом животу. Кад смо се после шестог круга зауставили, гледали смо се забезекнути и престрављени, не верујући да смо ипак међу живима. А иза нас, слика - још стравичнија. Неколико мањих аутомобила, један камион и један аутобус, нашли су се у гомилама, у кршу, на путу и поред пута.
Иако је смртоносна киша и даље падала и ледила се на површини земље, скупили смо храбрости и сели поново у ауто. Успели смо чак и да се одвеземо до првог мотела и тамо сачекамо неколико сати да се поспе со по путу.
Враћајући се за Београд, урезала ми се заувек запањујућа и застрашујућа слика какву никад до тад нисам видео. Колона аутомобила дуга око пет километара, стајала је чекајући рашчишћавање крша и хаоса који смо избегли једино ми, јер смо, у ствари, били чело те колоне.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст објављен је 2. марта 1987. године у "Сабору" *
БОНУС ВИДЕО:
