Биле су то врло тужне године, а Драгана их се присетила на свом Инстаграм профилу:
‒ Знате како је било? Бомбардовање... 11. 4. 1999. Никада нисам могла да пишем о овом периоду мог живота, један је од тежих. Муж у војску, тата остаје у Србији, а ми жене саме одлазимо у Ловеч јер је тата тамо био фудбалски тренер. Пошто сам у деветом месецу, позлило ми је у авиону. Слећемо и хитан порођај. Остајем сама у болници међу непознатим људима, не знам језик, остављају ме не мислећи да ћу се за пола сата породити. Доста раније. И тада креће пакао... ‒ започела је исповест Драгана.
Једина утеха била јој је њена ћерка:
‒ Она је једино била добро, моја Сара. Умирем лагано од болова и још ми саопштавају да имам тумор на панкреасу и акутни панкреатитис. Ок... Постпорођајна депресија следи и нећу више ништа. Нећу ни да живим. Али, после две недеље је прихватам и тада креће мој ролеркостер са Зои.
Прочитајте још
- Како она каже када је било шта питам: "Мајка, ја не знам шта ти више није јасно"... "Па, ниси ме родила када треба, а не нешто друго." И нека... Волим што је своја, волим што зна шта неће, обожавам што је урадила све оно што ја нисам смела, што ми је као мала рекла: "Хоћу само онако како ја хоћу, слагала се ти или не".
Данас је поносна јер је васпитала праву и успешну жену:
- Било је тешко, али сам данас поносна мајка једне самосталне, храбре, интелигентне девојке, једне велике уметничке душе, првенствено исправне и јаке жене. Волим те, храбра моја девојчице. Увек ћу бити уз тебе, са тобом и иза тебе. Док дишем.
БОНУС ВИДЕО:
