Њену исповест о страшној болести преносимо у целости.

- Ујутро 20. јануара 2020. године, само неколико недеља пре него што је пандемија окренула свет наглавачке, доживела сам катастрофалну повреду мозга. У једном тренутку била сам на састанку у Њујорку (где живим са мужем и двоје деце) и накратко ми је пажњу одвукла игра светлости док се јарко зимско сунце одбијало од Ист Ривер и изливало кроз прозоре, а следећег тренутак - мрак, ништа. Била сам у коми 17 дана, а када сам се пробудила, нисам могала да говорим, ходам, пишем нити да померам десну страну тела, али једна од најтежих ствари је била што сам то морала да прихватим у трену - живот се заувек променио.

- Испоставило се да је моја повреда мозга резултат ретког стања, артериовенске малформације (или АВМ) - крвни судови који повезују моје артерије и вене настали су "погрешно" у материци. То нико, ниједан доктор, ниједан родитељ, нико, није могао да зна. Неколико дана раније долетела сам у Њујорк из Лондона, где сам рођена и одрастала. Да је мој АВМ почео да пуца изнад Атлантика, то би било кобно за мене. Недуго након што сам изгубила свест, одведена сам у Хитну помоћ.

 

 

У приправности су били херојски лекари и медицинске сестре, а неурохирург др. Кристофер Келнер који ми је спасао живот. Тајминг је све. Неколико месеци касније, када сам пуштена из болнице, пандемија је учинила живот непрепознатљивим, баш као што је мене моја повреда мозга учинила непрепознатљивом. Кретање кроз когнитивну дисонанцу новог света, мог новог света, било је исцрпљујуће и узнемирујуће, а ипак се осећам као најсрећнија жена на свету.

Постоје, наравно, повремени тренуци олакшања, чак и радости. Повреда мозга или не, гледање деце у игри, сада од седам и три године, како расту и уживају у својим младим животима, углавном је извор великог задовољства, али постоји лоша страна ствари. Гледати како одрастају неспособна да им (нестручно) шутнем фудбалску лопту, (нестрпљиво) их одведем у парк или (умирујуће) стављам фластер на изгребано колено, а камоли да водим са њима прави разговор, је агонија. Док се борим да повратим говор, исцрпљује ме чак и покушај да изговорим неколико реченица. Не могу да им кажем колико их волим.

 

 

Пре него што ми је мозак експлодирао, имала сам успоне и падове, наравно. Али чак и у најгорим тренуцима (имала сам три спонтана побачаја обавијена тугом и имала дуге периоде депресије од тинејџерских година), увек сам могла да рачунам на људе које волим да ц́е ме извуц́и. Људи, књиге, музика, уметност, позориште, Лондон, путовања, пријатељи, одлазак у паб, гледање како игра мој вољени Арсенал – све су то били део алата на које сам се ослањала за диверзију и ометање, за одмор и опуштање.

Као писац и водитељ, моја каријера је била комуникација и изражавање, приповедање и повезивање. Боже, како сам волела свој посао, али сада је сваки разговор постао огроман напор. Плакала сам од фрустрације док сам ово писала, јер више не могу да куцам или пишем, јер сада патим од двоструких проклетстава афазије и апраксије, уобичајених за многе преживеле повреде мозга. Интеракција са спољним светом је такође тешка. Тешко ми је да напустим свој комшилук без помоц́и. Свет је сложенији - физички, неуролошки, когнитивно. Страх од још једног великог напада, или још горе, још једног озбиљног крварења у мозгу, увек тиња у мени.

 

 

У мом ранијем постојању моји хоризонти су изгледали бескрајно. Сада не могу много да се крећем, а камоли да возим или летим, а у аутомобилу, возу или аутобусу осећам се узнемирено и физички болесно. Има неколико дана када могу да напустим свој веома ограничен живот. Можда сам привилегована, али мој живот је везан за неколико блокова на Менхетну. Људи ме питају да ли је ово искуство открило нову страну мене, можда ону на којој сам захвална. Било би примамљиво рећи да јесте. Хвала ти, повредо мозга, што си ме просветлио. Задао си ми проблеме са говором, проблеме са кретањем, когнитивну маглу и хронични бол, али без мамурлука! Нема касних ноћи! Здравије постојање!

Искрено, не мислим тако. И даље сам ја. Недостају ми те касне ноцћи. Недостаје ми пиц́е. Недостају ми разговори. Недостају ми моји градови. Недостаје ми посао. Па ипак… већину дана идем у кратку шетњу, ако сам физички способна, и радим на томе да само будем овде. Не постоји ништа као могућност да умрете у 38. години да бисте изоштрили ваше поштовање према животу, јер сте заправо живи. Уживање у звуцима града, боји неба, укусу одличне шољице кафе. Како сам срећна! Ако је ово обим мог живота тренутно, какав је то живот!

 

 

Од када се поклопило време пандемије и моје повреде мозга, још увек нисам видела своју ширу породицу или пријатеље. Али када видим њихова лица у видео позиву, или крадем тренутак насамо са својим вољеним мужем, гледам наше синове како спавају, ценим мале ствари, што је заиста све. Радост реченице која зауставља срце у књизи, заборављена омиљена песма коју чујем на радију, залазак сунца након кише који одузима дах, громогласни смех изазван нечим што је пријатељ рекао у видео позиву 3000 километара од мене - ако постоје речи и музика и светло и људи који комуницирају, онда знам да ће све бити у реду. Мора бити, зар не?

Баш данас сам седела испред кафића на Лексингтон авенији када сам видела старог пријатеља. Шетао је са друге стране, маскиран, изван свог комшилука. Осецћала сам се као да ми универзум даје знак: не дај се! Пошала сам за њим и светла на пешачком прелазу су се променила у моју корист. Свом снагом коју сам могла скупити, позвала сам његово име. Окренуо се. Никада ме није видео у мом "новом" животу. Ипак... ипак ме је препознао. "То си ти!" узвикнуо је. Затим је одмахнуо главом. И он се осмехну. Загрлили смо се. "Ту си.'- преноси хрватски портал "24сата".

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".