Живорад Жикица Јовановић је у селу Бела Црква, недалеко од Крупња, на традиционаном ивандањском сеоском вашару, убио двојицу припадника српске жандармерије - Миленка Браковића и Богдана Лончара.
Овај догађај прихваћен је као почетак устанка у Србији, односно Југославији, и обележаван је као државни празник све време постојања социјалистичке Југославије и потом до 2001.
Традиционални вашар је окончаван, после службе у цркви, на сугестију локалног председника општине позивом да се присутни не задржавају, имајући у виду опште ванредне околности земље под окупацијом.
После 17 часова на том месту се појављују припадници Рађевачке чете Ваљевског партизанског одреда, њих петнаестак, и следи говор којим се народ позива на устанак, уз претње онима који учествују у привредним активностима у корист окупатора.
Говорили су Миша Пантић, заповедник чете, Владан Бојанић, Жикица Јовановић, политички комесар чете назван Шпанац, због учешћа у грађанском рату у тој земљи, као и Богољуб Ракић, мештанин.
Прочитајте још
КПЈ је позвала на општи устанак након што је Немачка напала Совјетски Савез 22. јуна 1941.
Како су се појавила двојица жандарма из станице у оближњој Завлаки, Лончар и Браковић, који су редовно патролирали, Владан Бојанић је пожурио да позове назад припаднке Рађевачке чете који су већ напустили село.
Жандарми су прво пуцали у ваздух, у складу с правилом службе, а Жикица Јованових Шпанац је одмах пуцао у њих. Потом су их рањене дотукли с више хитаца.
Фото: Архива Новости
Живорад Јовановић, познат као Жикица Шпанац, рођен је 1914. у Ваљеву. Члан КПЈ био је од 1935. После учешћа у рату у Шпанији, и боравка у логору у Француској, у Југославију се вратио септембра 1940. Један је од организатора устанка у Западној Србији.
Погинуо је марта 1942. у Радановцима код Косјерића. Проглашен је за народног хероја.
Милош Миша Пантић, заповедник Рађевачке чете, рођен је 1904. у Ваљеву. По образовању лекар, члан КПЈ био је од 1933. Погинуо је фебруара 1942, недалеко од Пријепоља, највероватније хицем с леђа.
Богдан Лончар и Миленко Браковић били су жандарми у Краљевини Југославији, и у складу с прописима за окупирана подручја, остали су, као и административне службе, на сличним дужностима и по окупацији земље.
Дан устанка 7. јул, деценијама је, као један од централних симболичких празника, свечано обележаван у Србији, све до 2000. године, низом пригодних манифестација, полагањем венаца и подсећањима на партизанску борбу.
Богдан Лончар и Миленко Браковић, убијени жандрами, судски су рехабилитовани децембра 2008. одлуком Окружног суда у Шапцу, у складу са Законом о рехабилитацији.
У судској одлуци је, поред другог, наведено да су њих двојица "лишени живота (…) из идеолошко-политичких разлога".
Скупштина Србије усвојила 10. јула 2001. Закон о празницима, када је за Дан државности Србије установљен 15. фебруар - Сретење, у знак сећања на подизање Првог српског устанка 1804. године, што је такође и зачетак нововековне српске државе.
Дотадашњи Дан устанка, 7. јул тиме је престао да буде државни празник. Потоњих година свечано су га обележавали припадници СУБНОР-а, као и присталице сличних политичких орјентација.
Тај датум, Дан устанка 7. јула 1941, различито се тумачи у српској историографији и публицистици. Док га једни виде као почетак устанка и херојске борбе у Србији и Југославији у Другом светском рату, за друге је он почетак комунистичке револуције и грађанског рата.
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
