Међу бројним зградама и објектима које својом историјом, симболиком и значајем представљају симболе престонице, свакако једна од важних је и мала станична зграда железничке станице у Топчидеру, која прати не само историју железничкој саобраћаја Србије, већ одише и духом прошлости свакодневног живота и важних јавних свечаности.
Кроз своје пероне дочекивала је и испраћала возове којима су путовали разноразни свет - од ђака, радника и сељака, преко угледне београдске господе излетника до владара, председника и државних делегација. Кратко време била и је и музеј, а из привремене пензије враћена је 2018. године након гашења главне београдске железничке станице "Београд". 30. 9. 2021. последњи путнички воз отпремљен је са њеног колосека, а станица је дефинитивно и заслужено отишла у "мировину" и "историју".
Почетна станица за излетнике
Историја ове станице почиње јуна 1881. године када је краљ Милан свечано промовисао почетак изградње прве српске пруге која је спајала два најважнија града Краљевине Србије - Београд и Ниш.Краљ Милан Обреновић сребрним будаком је означио почетак изградње железничке станице Топчидер, одакле је "Србија кренула у Европу", како је писала тадашња штампа.
Већ на почетку, током изградње овог пионирског инфраструктурног подухвата, станици Топчидер била је намењена посебна улога.
Локација за изградњу станице није случајно изабрана. Топчидер оног времена био је главно излетиште Београђана, али и владарски летњиковац. У близини станице налазе се дворски комплекси Обреновића, познатији као конаци кнеза Милоша и кнеза Михаила.
Прочитајте још
Треба напоменути да данашња зграда Железничке станице "Топчидер" није она оригинална. Наиме, првобитна станица изграђена је 1884. године и била је једноставна једноспратна зграда са два крила, косим кровом и не претерано архитектонски упечатљива. Њена сврха била је једноставна - смештај путника и железничара.
Фото: Архива Новости
Први воз који је протутњао кроз станицу "Топчидер" био је воз са краљевском породицом Обреновић, 7. маја 1884. године на дан свечаног отварања пруге Београд - Ниш. Затим су уследили возови за југ, два дневно, и чувени "Оријент експрес". Поред тога, уведени су и такозвани "шетачки возови" који су четири пута дневно саобраћали између Топчидера и Београда, превозећи излетнике, ђаке и раднике.
Ово је био почетак приближавања периферије граду, јер је за путовање између две станице било потребно само 13 минута. Ако сте, пак, путовали "Оријент експресом", било вам је потребно само 9 минута. Податак вредан дивљења и у данашња времена брзих пруга.
Ипак, увођење трамваја од Теразија до Топчидера, 1894. године, донекле је умањило значај станице "Топчидер" за потребе локалних путника.
"Дворска станица" Карађорђевића
Дворска чекаоница је имала уређен парк и сву удобност за чланове краљевске породице, одавде су путовали Обреновићи све до 1903. кад је последњи Обреновић свргнут с власти, а онда су је преузели Карађорђевићи. Имали су свој посебан воз, а и данас се чува вагон краља Александра Карађорђевића који је у склопу Плавог воза. Сачуване су и три његове локомотиве типа фау-300, последњи примерци у свету.
У току свог постојања стара железничка станица проживљавала је судбину читавог Београда. Два пута је бомбардована, па је након последње обнове коначно премештена у стару дворску чеканицу.
Из главне станице на југ Србије су 1914. године организован је транспорт војске, жена и деце, а по повлачењу српске војске из отаџбине крајем 1915. године, железницом је превожена државна документација и дворски архив. У тим трагичним моментима наше престонице, браниоци последње железничке одступнице Београда су скоро сви изгинули на Бановом брду и Топчидеру, а у знак поштовања немачки маршал Макензен им је ту у близини подигао споменик.
Окупационе власти Аустро-Угарске експлоатисале су ову железничку станицу за своје војне потребе, али нису додатно руинирали њен изглед.
Фото: Архива Новости
Из станице Топчидер кренуо је и краљ Александар Карађорђевић у Марсељ, на своје последње путовање. Он је возом путовао до Пећи, онда до Зеленике у Црној Гори где га је чекао брод. Његово тело у ковчегу се вратило истим путем, а дочекала га је гарда на Топчидеру. Са ове станице су 27. марта 1941. бежали кнез Павле Карађорђевић са сином Александром и ћерком Јелисаветом, која се сећа како су ужурбано улазили у воз који ће их одвести у Атину.
По ослобођењу Србије, нове власти СХС одлучили су подићи на истом месту, водећи се истим плановима нову станичну зграду. Она је изграђена 1920 године, али је нажалост поново уништена у Априлском бомбардовању 6. априла 1941. године.
Немци су обновили колосеке дворске чекаонице и у јесен 1941. она је постала главна топчидерска станица. Све до 1944. године на станици није радио ниједан српски железничар, само немачко особље.
Титова полазна тачка
После ослобођења, дворска станица је опет обновљена, а овога пута црвени тепих је дочекивао Јосипа Броза Тита. Он је одавде кренуо на састанак са Стаљином уочи резолуције Информбироа, али је воз заустављен у Вршцу, Тито је изашао, а на историјски састанак је уместо маршала отишао Едвард Кардељ јер југословенско руководство "није изгубило веру у социјализам, али је изгубило веру у Стаљина", како је једном приликом изјавио Тито.
Фото: Архива Новости
Са станице Топчидер кретао је касније Тито на путовања Плавим возом, а овде су воз чекали амерички председник Џими Картер, румунски председник Николае Чаушеску, а и данас се препричава анегдота са тадашњим либијским председником Моамером Гадафијем.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
