Фали јој још један наступ за репрезентацију како би их имала 100, а прошле сезоне је помогла Париз Сент Жермену да освоји прву титулу дивизије један у својој историји.

Сматра се једном од најбољих и наутицајнијих фудбалерки данас, а играла је и за Манчестер Сити и амерички Портланд Торнс. Иако је позната због свог спортског талента широм света, то није једина ствар коју ова жена ради на врхунском нивоу. Наиме, она је недавно завршила и медицински факултет и постала је Др. Надиа Надим.

 

Међутим, иако је данас позната због својих резултата, Надиа се труди да се чују обе стране њене приче. Рођена као ћерка генерала Авганистанске војске, Рабанија Надима, и живела је поприлично угодан живот у насељу које је било резервисано за највише државнике. Има четири сестре а неколико пута је изјавила како је била поприлично везана за родитеље.

Ипак цео тај живот се срушио 2000. када је Надиа имала само 11 година. Њен отац је постао жртва првог преузимања власти Талибана а његова породица за то није знала чак шест месеци јер жене нису могле да излазе на улицу без присуства мушкараца. Након што су сазнали судбину свог оца, њена мајка је продала сву имовину, и породица је покушала да побегне из земље.

 

- Када смо стигли тамо могла сам опет да се осећам као дете. Било је безбедно и могла сам да идем где год пожелим, а да се мајка не забрине - присећа се Надиа.

У том лутању уследио је тренутак који јој је променио живот.

- Наишла сам терен где су девојчице играле фудбал. Желела сам да играм, али нисам знала да ли смем па сам стајала иза ограде. Временом сам скупила храброст и питала сам тренера да им се придружим, нисам причала енглески али сам му показала шта хоћу. Био је диван и следећа сцена које се сећам је како радим вежбе за загревање - рекла је Надиа.

- Моја мајка је некако успела да дође у контакт са људима који могу да нас преведу преко границе. Све смо биле мале како би ишта разумеле, тако да смо само ћутале и пратиле мајку. Уз помоћ комбија смо ушли у Пакистан и сачекале смо два месеца у Караћију како би нам средили неопходне папире - причала је Надиа.

Циљ им је био да дођу до Енглеске, где су имале породицу. Полетеле су из Караћија и стигле су до Италије, након чега су морале да проведу још неколико дана у комбију. Ипак комби их је оставио у руралној Данској у кампу за избеглице. Њима то и није било толико битно, пошто су коначно биле на сигурном.

Убрзо након што је почела да тренира, њена породица је званично добила азил и њена професионална каријера је отпочела у Б52 Аалборг. Након тога су се ствари отеле контроли и постајала је све боља и боља. Играла је за Виборг, Фортуну из Јеринга и Сковбакен. После феноменалних партија у Данској, отишла је у Америку да игра за Sky Blue FC. Након једне сезоне где је постила 19 голова на 37 утакмица за Портлан Торнс, Манчестер Сити је послао понуду за њена услуге, и коначно је стигла у Енглеску.

Ипак фудбал је за њу био само страст а не посао, па је одлучила да своју жељу да помаже људима претвори у занимање. Уписала је студије за реконструктивну хирургију и завршила их након пет година студирања и играња професионалног фудбала.

Када ухвати слободно време посећује избегличке кампове широм света, ако ништа, макар да исприча своју причу деци која су заробљена ту. Прича 7 језика а иако је напунила 34 године и даље не размишља о крају професионалне каријере.

(Noizz)