"Соња Савић је из генерације двадесетогодишњака која не признаје никаква животна ни стваралачка клишеа, не мири се са утабаним стазама својих претходника, окренута је себи и ту, у том свом унутрашњем немиру, настоји да нађе смисао живљења и инспирацију за уметничку креацију.

Све то је и Наташа у филму 'Живети као сав нормалан свет', девојка која трага за неким другим животним садржајима, осећа се усамљеном, а можда и отуђеном, одбацује све што је лажно, а самим тим теже достиже оне чврсте, емотивне везе. А, онда, наилази близак јој у свему, а посебно у усамљености и посебности Радош. Рађа се веза, не из љубави (ње неће ни бити), већ из потребе да се изађе из усамљености, а то је могућно једино са оним који на исти начин трага за смислом живљења и изражавањем уметничког дара.

Фото: Архив Борбе

 

У Соњином поимању себе, средине живота и стварности нема бунта ни против чега, па ни против система у коме се уочавају многе слабости, нема препрека за остварење било које жеље и идеје, али има много, чак и сувише много, размишљања о смислу човековог битисања, о свом егу и његовим правим пдстицајима, има кошмара и вртлога који су неминовни и неизбежни кад се човек не мири са постојећим, виђеним и доживљеним. Постоји сукоб са собом, и грч постоји због неистражених и, можда, недокучивих осмишљености живота, али све је то важно да би се негде, у будућности, ближој, наравно, родили прави идеали. 

- Нудили су ми филм и позориште, а ја, једноставно, нисам била испровоцирана да радим оно што је само рутина, а не део мојих мисли, осећања и схватања. Глумачки позив не сме да прогута човека, његову свеукупну личност. Осећала сам потребу за игром али игром у којој учествују глумци који исто мисле и на исти начин глуме. У позориште, у коме се пристаје на компромисе и овештале шеме ни покоју цену не желим да одем. Не може се остварити лик који не носи твој садржај, а на сцени или на филму не могу постојати дијалози који не произилазе из стварности. Може се и мора глумити једино оно што се проживело и доживело. (Да баш није све тако како мисли Соња, показаће време, године које ће јој донети друга искуства и виђења). 

- Једино што остаје и за чим се осећа потреба јесте могућност да истроши сету, резигнацију, помиреност, да пронађе себе. Пут да се преживи наравно, постоји, али је важно пронаћи начин да се опстане. Ако се сукобиш са истином остаје ти врло мало, готово као да остајеш сам себи и, онда, и даље остаје оно "немам". За мене је  заљубљеност опседнутост појавом, а кад се освестиш, опседнутости више нема.

Фото: Архив Борбе

 

- Лепота је неопходна само у фунцији изразите, надахнуте глуме. Када се добије први подстицај за изражавање, онда је бескрајно важан изглед. Он је несумњиво, последица твог унутрашњег садржаја који мораш знати да контролишеш, јер изглед није мотив за било шта, па ни за сценску уметност.

- У мојим односима са оцем и мајком није било лажи, није било оног, у нашим породицама веома изразитог наглашавања пола, постојало је пријатељство, поштовање личности. Мој однос са дечацима је био ослобођен неравноправности. Имала сам личну слободу, а све моје потребе и хтења могла сам да остварим. Једноставно, било је то детињство без траума, лицемерја, забрана и ограничења. Од дечака сам добијала више свесности и информација о себи, постојали су поред мене равноправни и једнаки као драгоцени подстицај да упознам себе и да откријем своје задатке.

Соња Савић, особена личност, сензибилна глумица. Много неспокојства али и трагања за својим аутентичним изразом и правим садржајима, уметничким и животним, много одлучности да се увек и свуда мимоиђе устаљени ход и избегну патетика и рутина. Све то са само двадесет година."

(Архив Борбе/ Политика 15. 8. 1982.)