"Мирис жене", "Лице са ожиљком", "Кум", "Дони Браско", "Несаница", "Гленгери Глен Рос", "Пасје поподне" су само неки од култних филмова. Добио је Оскара и Златни глобус 1993. године за Мирис жене.

Када су га питали како се носи са тежином сопствених достигнућа, он је имао занимљив одговор.

- Не знам. Не размишљате о томе на тај начин. О тим деловима не размишљате као о достигнућима. Размишљате о улогама које играте, о сликама које сте направили. Мислим, замислите глумца који каже: "Не желим више да наставим јер не могу боље од последњег филма који сам снимио. Могао бих и сада да одустанем." Ми бисмо то назвали почивањем на ловорикама и претпостављам да то не би требало да радите. Ја сам за то! Знате, одмарајући се на ловорикама, добијете леп велики чек, прихватите другу професију... Али из неког дебелог разлога, стално желим да се вратим и радим ове ствари - рекоа је Ал Паћино у интервјуу за  The Talks. 

Фото: Riccardo De Luca

Зато што желите да покушате да урадите нешто ново?

- Да, ако пронађем нешто чему осећам да могу да допринесем на неки начин, и осећам се као да сам у томе, кажем нешто - шта год то значило. Оно што то значи је да "као да држим огледало до природе", како каже Шекспир. Ако изражавам нешто што сматрам да је начин да искористим свој таленат и помогнем да пренесем улогу, људско биц́е у филму, покушаћу то да урадим. Нец́у рец́и реч "пензија" јер је помало чудна реч за уметника да каже "пензија" - прича глумац.

Фото: Профимедиа

 

Сигурно вас сви редитељи желе.

- Пре Кума, првог Кума, нико други ме није желео. Али Франсис ме је желео! Само ме је желео, а ја то нисам разумео... Студији ме нису хтели, нико ме није желео - нико ме није познавао. Мислим да када је режисер заинтересован, имам тенденцију да се нагнем напред уместо да одступим. Тражите ризик који можете преузети, изазов, чињеницу да паднете и устанете и наставите даље.

Зашто?

Када то радите довољно дуго, желите да останете отворени. Не желите да се затворите јер је рањивост важна. Не можете дозволити да вам кожа постане превише дебела. Као што Брехт каже у тој великој драми коју је написао, такође у младости. Са 22 године написао је "У џунгли градова" и један од ликова каже: "Човекова кожа је превише танка за овај свет. Дакле, види да постаје све дебљи и гушћи, док коначно не налети на ствари и више их не осећа - каже.

Фото: Профимедиа

 

Да ли се кајете због неког филма који сте снимили? 

- Не жалим ни за чим. Осећам да сам направио оно што бих назвао грешкама. Изабрао сам погрешан филм, или нисам тражио лик или сам глумио некога и направио неке изборе... Али све што радите је део вас. И добијаш нешто од тога. И мислим, идеја и узбуђење што се налазите у овим ситуацијама и местима, они су више од само сећања, они информишу ваш живот. Тако да не жалим ни за чим.

Чак ни то што сте одбили Ратове звезда?

Ратови звезда. Да, то је била моја прва велика грешка.

Фото: Профимедиа

 

Да ли бисте рекли да данас имате другачији приступ глуми него раније?

Да, замислим бих да јесам. Иначе не бих могао овако дуго. Ми само пролазимо кроз наше циклусе док живимо и мислим да је старост отприлике то. Мислим да смо ту - а онда нисмо! Кад год идемо, идемо и не знамо када, било ко од нас. Дакле, пролазимо кроз циклусе.

Да ли уживате у овом циклусу свог живота?

Знате, када размислите о томе, да ли је чаша полупразна или полупуна? Тако је за све нас, заиста. Има дана када заиста уживам. Али има дана када не... Да сам сликар, нико ме не би испитивао о мојим годинама. "Ја сликам! Ја сам уметник!" Мрзим то да кажем. Не волим то да кажем. То је једна ствар коју сам рано научио. Жена са којом сам живео је рекла: "Шта год да радиш, немој им рећи да си уметник. Рекао сам: "Знам! Ја не!" (Смех) Избећи ћу то. А ја сам то избегавао дуги низ година. Рецимо то овако, мислим да сам уметник. Надам се да јесам. Али мислим да бих ја био сликар, питања би била другачија.

Фото: Riccardo De Luca

 

Али сви глумци имају исти проблем.

Због визуелне ствари. То је због слике. То је зато што морамо да се носимо са својим имиџом, иако играмо различите ликове, слика је увек ту... Дакле, то је део разлога зашто постоји нека врста претенциозности када се каже да си уметник, јер ипак си филмска звезда. И то је такође погрешно! И то је претенциозно - ја сам филмска звезда! Дођавола и шта са тим? - завршава причу чувени Ал Паћино.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".