Бели Марковић рођен је у селу Ћелије, код Лазаревца 10. октобра 1947. Школовао се у Лајковцу, Лазаревцу, Београду. Као млад радио на бензијској пумпи, касније био новинар у ваљевском листу „Напред“, а затим, до пензионисања био је управник лајковачке Градске библиотеке. Био је члан редакција „Књижевне речи“ и „Књижевних новина“, Српског књижевног друштва, Српског ПЕН-а. Живео је у Лајковцу.
"Паликућа и Тереза милости пуна“ је први роман који је објавио 1976. Следе књиге приповедака: "Црни колач" (1985), "Швапска коса" (1989), "Године расплета" (1992), "Живчана Јапија" (1994), "Сетембрини у Колубари" (1996), "Старе приче" (1999), "Аша" (2007) , "Ћорава кутија" (2007).
Између осталих награда за књиге прича добио је Андрићеву награду за "Септембрини у Колубари", за "Мале приче“ награду „Бора Станковић“, док је за роман "Лајковачка пруга" (1997) добио Нолитову награду за роман и награду „Бранко Ћопић“. За роман "Лимунација у Ћелијама" (2000) добио је признање „Вечерњих новости“ за књигу године „Меша Селимовић“. Аутор је и романа: "Последња ружа Колубаре" (2001), "Кнез Мишкин у Белом Ваљеву" (2002), "Девет белих облака" (2003), "Оркестар на педале" (2004), "Кавалери Старог премера" (2006), "Госпођа Олга" (2010).
Последњи роман „Стојна ветрењача“ објавио је у јулу 2021.
(Новости)
Прочитајте још
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
