Најбоље забаве крију се у Прустовој "Потрази за изгубљеним временом" или међу стиховима Езре Паунда, има их у нотама Игора Стравинског, можда међу нитима хаљина које је дизајнирала Коко Шанел или на Пикасовим платнима. Срећом, о неким заиста највећим забавама не морамо само да маштаримо, на њима је било фотографа који су понешто забележели и новинара који су написали покоји редак о атмосфери, па ако не можемо да будемо сигурни како су у потпуности изгледале, можемо да их реконструишемо на основу исечака из биографија њихових актера.
Царски бал
Руском Цару Николају ИИ, по коме носи име чувена улица у Београду, као припаднику породице Романов не може се замерити раскош и сјај на коме је инсистирао у свакодневном животу, а тек у пригодним приликама. Он и његова супруга, Царица Александра Фјодоровна, Немица пореклом, сваке године организовали су бал за своје ноблес пријатеље у Зимској палати, званичној резиденцији царског пара. У аналима весеља тешко да ће неки домаћин успети да надмаши њихов маскенбал из 1903. године који је за тему имао 17. век. Раскошну, китњасту гардеробу из тог периода за званице је креирао Сергеј Соломко, познати руски сликар, илустратор и дизајнер у сарадњи са историчарима уметности. Неки су се обукли као руска, немачка и француска дворска елита тог времена, а многи као мускетари носећи право оружје. Дијаманти, драго камење и накит непроцењиве вредности донесен је директно из Кремља, искључиво да би га преко двеста званица носило те вечери.
Прочитајте још
Николај је био обучен као Цар Алексеј И, а његова супруга као Царица Марија Милославскаја. Централни део дешавања био је концерт у Ермитажу, на коме је изведена Opera “Борис Годунов” предвођена Фјодором Шаљапином, па балетски спектакл “Бајадера” Лудвига Минкуса, а онда “Лабудово језеро” од Чајковског. Након тога, гостима је одигран традиционални руски плес и послужена невероватна вечера. Она је била толико велика да није могла да се сервира само у једној соби, већ је била подељена у три просторије: италијанској, шпанској и фламанској соби, са јелима која одговарају свакој од ове три културе. Од пића су служени ликери, чајеви и вина. За време вечере, судски оркестар свирао је барокну музику иза златне ограде, а ангажовани су и званични фотографи. Након првог бала, дан касније поново је организована богата фешта. Сви су играли и славили до један ујутру, кад је жири одлучивао ко има најбољи костим. На сликама је остала забележена забава какву Русија више никад није видела.
Хиљаду и друга ноћ
Данас помало заборављен, али својевремено називан краљем, модни креатор Пол Поаре много је задужио савремену жену. Он је био први по много чему, али најпознатији по томе да је са хаљина елиминисао дотад незаобилазне корсет и стезник, као и да је на гробље историје послао жичане конструкције на кринолинама. Рођени Парижанин током читаве плодне каријере схватао је шта то значи бити „модерна дама“, па је правио комаде који подсећају на драперије, измислио је равне сукње, а многи тврде - и грудњак. Његова неисцрпна инспирација био је Оријент, те је и наједноставнија одећа коју је правио одавала утисак раскоши и сјаја, захваљујући издуженим геометријским силуетама, ресама, перју, стакленим перлама, али и турбанима и харемским панталонама. Поаре је био нешто што данас карактерише тотал лоок дизајнере - имао је своју козметичку линију, први у историји парфем са својим потписом, декорисао је просторе, правио намештај, фотографисао моделе и представљао колекције ван Париза.
Поврх свеха, Поаре је био битна друштвена фигура свог времена, па је са пријатељима организовао сјајне забаве. Углавном их је правио у клубу “Оаза” у Паризу, но кад је 1911. лансирао мирис “Парфумс де Росине”, назван по својој ћерки, одлучио је да направи раскошан маскенбал код куће, тачније у својој палати. Инспирисан Персијом, прославу је назвао “Хиљаду и друга ноћ”, а ко од присутних 300 званица није имао костим са арапским мотивима, могао је да одабере нешто што је домаћин креирао специјално за то вече. Поаре је те вечери био султан - поздрављао је госте обучен у крзно од главе до пете, са дијамантским турбаном на глави, поклањајући сваком по бочицу парфема. Кућа је била претворена у харлем, а његова жена Дениз затворена у златном кавезу, лежала је на дивану чекајући да господар дође не би ли је ослободио. Наравно, она је била Шехерезада, а њен костим настао као Полова инспирација на истоимени комад који је у то време изводио популарни Руски балет Сергеја Ђагиљева. Храна се служила испод шатора, који нису били ништа мање чудни од егзотичних птица са дречавим перјем и палми свуда унаоколо. Скоро све је било у златним тоновима, Поареовој омиљеној боји.
Забава за изгубљене генерације
За писца Ф. Скота Фицџералда кажу да је стално носио бележницу са собом и непрестано записивао све што би рекли или урадили људи из његовог инспиративног окружења. Оно му је то најчешће замерало, јер углавном су сви били јавне фигуре. Но, да то није радио, његови романи не би постали хронике такозване “изгубљене генерације”, међу којима су амерички писци одбегли у Париз, либерални и отворени Ернест Хемингвеј, Езра Паунд, Џон Дос Пасос, Т.С. Елиот, Гертуда Штајн и други. Биле су то бурне двадесете, јединствена у историји џез ера, “доба чуда, уметности, неумерености и сатире” (Ф. Скот Фицџералд). Међу познатим уметницима, издвајао се један пар богатих и славних љубитеља уметности - Сара и Џералд Марфи, који је и сам био сликар. Занимљиво је да су обоје завршили на Пикасовим сликама: она је “Жена која седи са прекрштеним рукама”, а он “Дечак са лулом”. Из Америке у Париз нису донели само новац, него и дивљу енергију, страст за лепим, лудило и магију којом су очарали европску културну елиту. Ти интелектуалци су, осим у њиховом живом духу и издашности, уживали и у забавама које су супружници правили, углавном у својој кући “Вилла Америца” у Антибима на Азурној обали. Ипак, једна журка није организована на ривијери где су најчешће проводили време, већ на броду на обали Сене. Након првог извођења балета Игора Стравинског “Свадба”, у Паризу 1923. године, уместо да праве забаву на брзину којом би обележили успешну премијеру, пар је решио да мало одгоди прославу и мудро испланира њен концепт.
Са довољно времена и новца на располагању, након месец дана на трајекту на обали Сене органозован је спектакл. Храна и пиће достављани су из читаве Европе, а кувари са пет звездица спремали су храну на лицу места. Занимљивији од хране били су гости: домаћини и Стравински наравно, али и импресарио Сергеј Ђагиљев са целом свитом Руског балета, па његова звезда Бронислав Нижински, сликар Пабло Пикасо, поменути Фицџералд, песник Тристан Цара, романописац Рејмонд Радиже, амерички композитор Кол Портер и Жан Кокто. Првобитна Сарина жеља била је да украси простор цвећем, но како је била недеља, а цвећаре тог дана затворене, досетила се да “оплемени” амбијент играчкама - луткама, кловновима, пуњеним животињама, возићима и возилима за ватрогасце. Пикасо се аутоматски досетио да декор заслужује да се претвори у аутомобилску несрећу, па је набацао украсе на гомилу и ставио краву на ватрогасно возило. Сцена је можда инспирисала настанак једне од његових скулптура - главе мајмуна која вири из аутомобиле, играчке његовог сина. Све у свему, журка је трајала целу ноћ - уметница Наталија Гончарова је гостима читала судбину са дланова, Кокто је плашио људе вичући да брод тоне, а диригент Ернест Ансермет је скинуо са зида огроман венац кроз који је пијани Стравински скочио, назвавши ову ноћ најлепшом ноћи свог живота.
Аутомотиве бал
Европски пандан америчким аристократама Сари и Џералду, били су Парижани гроф Етјен де Бомонт и његова супруга Едит. Он је био је познат као велики покровитељ уметности, посебно композитора Ерика Сатија и његове "Шесторице", а онда и Ђагиљевог Руског балета. Организовао је уметничке вечери на Монпарнасу и продавао класична дела како би куповао слике модерне уметности. Бомон је организовао први јазз наступ у Паризу и помогао Жану Коктоу да прикаже на сцени балет са циркуским елементима “Ле Боуф сур ле тоит”. После ИИ Светског рата је чак основао француско-америчку асоцијацију из које је финансирао авангардне филмове и наступе. Колико је био инспиративан својим савременицима, сведочи чињеница да је 1924. године послужио Радижеу као инспирција за главни лик романа “Ле Бал ду Цомте д’Оргел”, јер славни гроф ће заправо у историји остати најупамћенији као неко ко је организовао грандиозне балове. Неки од најинспиративнијих су “Бал де Јеуx”, “Бал Луј XИВ”, “Бал де ла мер”, “Бал де таблеуx целебрес”, “Флора и Фауна”, па један из 1949. године “Краљевски бал” на који је модни креатор Кристијан Диор дошао са маском лава. На једном су гости дошли обучени по жељи, али су морали да открију део тела који сматрају најинтересантнијим на себи, а остатак да покрију.
Најпознатији авангардни уметници тог доба декорисали су његове куће и вртове за те прилике, као и костиме (у томе су предњачили Пабло Пикасо и Коко Шанел), а за маскенбале су специјално компоновани музика и плесови. Маскараде су прављење сваког лета у Етјеновој и Едитиној кући у Паризу која се налазила у улици Руе Дуроц. Бал који предњачи по екстарвагантности или је можда са њега сачуванио највише фотографија, јесте "Аутомотиве балл" из 1924. године. Гости су дошли одевени као аутомобили. Музика је опонашала звук мотора, а присутни су с времена на време и сами производили звуке аутомобилских сирена. Захваљујући фотографу Ману Реју, на фотографијама са забаве остаће заувек забележен изглед неких од најбољих костима икада, поготово Саре и Џералда Марфија.
Блацк & Wхите бал
Фото: Профимедиа
Писац Труман Капоти био је познат по много чему, али не и по скромности. Попут свог претходиника из историје књижевности Оскара Вајлда, непрестано је подсећао окружење како ће једног дана постати славан и богат, те да ће приређивати забаве које његови пријатељи никад неће заборавити. Тако нешто се и догодило после објављивања романа “Хладнокрвно убиство” 1966, кад је доживео огроман успех. Обогатио се преко ноћи, али и даље жељан тога да о њему сви говоре, пуна три месеца планирао је бал, који је на крају, заиста и ушао у историју. Једноставно назван “Црно бели бал” и инспирисан сценом која се дешава у Аскоту у филму “Моја драга госпођице”, организован је у њујоршком хотелу “Плаза”. Капоти се потрудио да са листе званица не изостану његови најбољи пријатељи и славне личности којима се дивио - политичари, глумци, а понајвише писци. Присутние званице, њих 540, поштовале су јасан дрес-код, сви су носили црна или бела одела и супротно од тога, црне или беле маске. Неки су на главе стављали једнорога, други мачке, а глумица Кристина Берген носила је белог зеца. Простор је потпуно одударао од гардеробе. Био је акцентован црвеним и златним тоновима, шокантно гримизним стољњацима, златним свећњацима и јарко црвеним бобицама у “смилаx” винима (винова лоза).
Фото: Профимедиа
Занимљиво је да служена јела нису била фенси, већ је домаћин врхунску екстраваганцију показао служећи неке од својих омиљених оброка са свакодневног менија регуларне америчке породице - кобасице, кајгану, бисквите, шпагете и ћуфте, као и пржену пилетину, а уа десерт - чоколадна и воћна пецива. Од пића се највише попила вода и 450 флаша “Таиттингер” шампањца. Почасни гост била је Кетрин Грејем, председница “Wасхингтон Поста”, која је изјавила како ју је Капоти на забави употребио само као реквизит.
Фото: Профимедиа
То би могли да кажу и остали јер су се на листи гостију нашли само виђенији људи: Хенри Форд Млађи, Принц Станислав Раџивил и његова супруга, сестра Жаклине Бувије Кенеди, Норман Мајлер, Талула Банкхед, Стајнбек, Филип Рот, Ирвинг Берлин, Тенеси Вилијамс,Вивијен Ли, Френк Синатра и његова тадашња супруга, глумица Миа Фароу и наравно Енди Ворхол. Било је забележено тек неколико инцидената, од којих се један десио на самом крају. Наиме, кад је славни Синатра кретао кући - што је у оно време означавало завршетак сваке забаве, Капоти је буквално блокирао излаз не дозвољавајући му да напусти бал, за који кажу да је био последњи велики моменат у њујоршкој друштвеној историји.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
