Од малих је ногу Мићо показивао даровитост, интелигенцију, изванредно лепи рукопис, живахност, веселост, али такође и болешљивост. Истовремено, заљубио се у војну вештину због чега је након једногодишњег школовања у Госпићу отишао у Задар, где је, на бази положаја свога оца, бесплатно добио место питомца кадетске школе и чин кадет-наредника у очевој Огулинској пуковнији.
Са 21 годину прешао у ислам
Да ли би данас било речи о Латасу да 1823, када је имао свега 17 година, није дошло до породичне катастрофе? Чудан је живот: оно што се нама чини лошим може на дуги рок испасти добро, а оно што нам се чини добрим може испасти лоше. А догађај из те године није у том тренутку могао бити интерпретиран ни на један позитиван начин. Наиме, отац, иначе озлоглашени коцкар и женскарош, оптужен је за поткрадање војне благајне.
У ствари, постоје барем две различите верзије тих збивања. По једној, Софроније је крао, а Михајло преузео одговорност на себе, да би спречио тоталну пропаст породице. По другој, обојица су крали, али је Софроније оптужен и ражалован док је Михајло са 180 украдених форинти побегао преко границе.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Чак и што се тиче наредних његових корака, непосредно након бега од аустријских власти, постоје различите верзије где је отишао прво. Прихваћени наратив каже да је одмах отишао у отомански Босански ејалет.
По другој верзији, прво се склонио у Кнежевину Србију. Наводно је Јован Авакумовић — либерал и истакнути српски политичар, посебно током друге половине XIX века када је вршио дужност председника Министарског савета — током студија у Паризу записао да му је Михајло 1865. године у француској престоници управо то казао. Најсочније детаље тог наводног разговора, ипак, оставићемо за сам крај текста, као шлаг на торту. Верујете нам на реч, вреди прочитати цео текст, ако ни због чега другог, а оно због те белешке која је била деценијама закопана у приватним папирима господина Авакумовића.
Прочитајте још
Зна се да је тих година живео тешко, да је једва преживљавао, било да их је све провео у Босни или један део у Србији. Срећа му се осмехнула у Бања Луци где му је један турски трговац понудио посао, али под условом да пређе у ислам. "Шехадет" је изговорио у Ферхат-пашиној џамији, постао муслиман и узео име Омер. Имао је 21 годину.
Међутим, ако је побегао из Аустријског царства 1823. а тек четири године касније примио ислам, онда би се она верзија по којој је прво био у Србији прилично добро уклопила у општу хронологију догађаја. Притом је било и логично да Србин Михајло опроба срећу у Кнежевини Србији, међу својима.
Зато две године касније, Омер Латас стиже у Видин где почиње да ради као слуга тамошњих турских војника у градској посади.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Његови таленти и знање брзо су испливали на површину
Примећује га убрзо заповедник тврђаве Ибрахим-паша, и даје му посао учитеља цртања своје деце. Али, увидевши да је у питању особа вансеријског талента, предодређена за велике ствари, човек чије се способности могу упрегнути и за корист царства искористити пуно боље од професоровања у видинској провинцији, шаље препоруке у Цариград.
То је уродило плодом и Омер је постао предавач на Високој војној школи у престоници, где су били ради да искористе његово знање и искуство стечено у једној западноевропској, супарничкој војсци, посебно након што је Махмуд II започео опсежне реформе империје и модернизацију оружаних снага (султан је 1826. силом угушио јаничарски устанак против реформи, укинуо њихов ред после четири и по века, неколико хиљада јаничара погубио и тако уклонио главну препреку својим напорима да изведе Турску из средњег века).
Фото: Википедија/Јавно власништво
Латас је након унапређења у мајора мапирао Бугарску и тзв. Дунавске кнежевине (Влашку и Молдавију) што ће му касније бити од велике користи, а такође је био пун идеја гледе реорганизације армије. Све то му је отворило пут да постане приватни учитељ престолонаследника Абдулмеџида, и да тако уђе у отоманско високо друштво у Стамболу.
Оженио богату наследницу, па унапређен у пуковника
То је, заправо, био кључни догађај у његовом животу након поисламљења, јер је одмах потом оженио богату наследницу Адвије Ханим, кћер Хафиз-паше Черкеса: комбинација ова два фактора се може посматрати као "лансирна рампа" његовог метеорског успона у османлијској хијерархији.
Годину дана након што је Абдулмеџид ступио на престо 1838, Омер је унапређен у пуковника, потом је добио највише звање паше, а убрзо је постао и војни управник Цариграда. И све то само дванаестак година након што је прешао у ислам.
Већ 1840-1841. предводио је казнену експедицију која је брутално угушила устанак у Сирији, а 1842. постао управник Триполског ејалета. Није се ту дуго задржао пошто је 1843-1844. угушио албански устанак који је повела тамошња муслиманска земљопоседничка аристократија а против султанових реформи. Након курдског масакра почињеног над хришћанским Асирцима отишао је на мисију у Курдистан.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Потом је дошла Мађарска револуција 1848. године, а Омер-паша Латас је добио команду над свим османлијским трупама у Молдавији и Влашкој, где је показао и невероватну дипломатску спретност избегавши сукоб са руским и аустријским снагама. Негде у то време, још увек врло млади Омер-паша бива унапређен у највиши војни чин и постаје мушир, односно маршал — само двадесетак година након што је у бањалучкој Ферхадији изговорио "шехадет", попео се на врх.
Повртак у отаџбину
Године 1850. султан га шаље у његову, условно речено, отаџбину да реши проблем са побуном босанских и херцеговачких бегова који се противе реформама, као што су пре њих чинили албански. Посебан проблем био је с Али-пашом Ризванбеговићем који је као херцеговачки везир покушао да се одметне од централне власти и успостави наследно везирство.
О томе, Владимир Ћоровић у својој књизу "Историји Срба" пише:
- После слома мађарске револуције и пошто је реакција завладала на целој линији решила се Порта, да и она у Босни силом уведе ред. Упутила је тамо веома способног и одлучног Омер-пашу Латаса, једног потурченог Србина из Лике, који је био почео своју кариеру у аустриској служби. Са неких 8.000 војника првенствено Анадолаца, и 34 топа дошао је он у лето 1850. у Сарајево и одмах притегао узде. Он је преместио и везирско седиште из Травника у тај град. Без много оклевања Омер-паша се упутио у Крајину. Отпор уплашених босанских бегова ту и у долини Босне био је неједнак, али упоран. Одличан војник, Омер им није дао да се приберу и повежу. Он је сломио и херцеговачког везира Али-пашу. Пашини људи покушали су на Липетама код Коњица да зауставе султанову војску, али су били разбијени. Кад је Омер стигао у Мостар свргао је старог везира и осрамоћена дао провести кроз град на магарцу, с магарећим репом у руци. Повео га је после са собом и у Крајину. Пред Бањом Луком "омакла" се једном стражару пушка, од које је смртно погођен пао последњи феудални господар Херцеговине, 1854. год.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Омер-паша био је строг и непопустљив. Много бегова изгинуло је у борбама, а преко 400 послао је у тешком синџиру у Цариград. Аустриски конзул јављао је више пута, да су победе султанове војске деловале на муслиманско становништво веома болно. Оно је у души било уз своје вође и осећало је, да с њиховим поразом пада стари поредак, који им је, и поред свих недостатака, био драг, јер је био њихов. У Омер-паши гледали су старог каурина, који пролива крв правоверних без милосрђа. И мрзели су га бескрајно.
Овим борбама бескомпромисни паша скршио је моћ и утицај босанског беговата и подвргао га царској вољи. Сломивши га он је, у ствари, завршио тим актом Средњи Век у Босни, пошто је у великој мери докрајчио феудалне традиције и тешко погодио његове претставнике.“
Епилог свега је било и гашење Херцеговине као посебног ејалета и враћање у састав Босанског после две деценије издвојености. Латас је, дакле, био посебно бруталан у свом обрачуну са босанско-херцеговачким муслиманским племством, које је готово истребио и потпуно сломио зарад јачања стамболске "централе". Додаћемо још и то, да је поред оних четири стотине што је оковане ланцима послао у престоницу, позатварао још око хиљаду најугледнијих ага и бегова.
Наредне године био у је у прилици да освоји Црну Гору и врати је де факто у састав Османлијског царства, али је на интервенцију Аустрије којој се књаз Данило обратио за помоћ, то спречено.
По другој верзији догађаја, Омер-паша због свог српског идентитета и тога што су Латаси даљим пореклом баш из Црне Горе, није био претерано ни рад да то учини, будући да је дозволио да 52 Црногорца у Острогу одолевају много снажнијој сили. Ипак, такво колебање није могло проћи незапажено и било би третирано као велеиздаја, али ако је тачно онда је Омер-паша највећи манипулатор који је корачао Балканом у XIX веку.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Током Кримског рата Латас постаје врховни заповедник војске, а 1853. отоманска армија под његовом командом туче руску војску у Олтеничкој бици у Влашкој, наредне године брани Силистрију и окупира Букурешт, а наредне одбија руски напад на кримски град Јевпаторију, осваја Сухуми на кавкаској обали Црног мора и учествује у успешној савезничкој псади Севастопоља.
Поткрај 1850-их година бива управник Багдада и гуши устанке у Месопотамији. Но, 1862. поново је на Балкану и поново иде на Црну Гору као врховни заповедник војске, а у вези са херцеговачким устанком Луке Вукаловића. Овога пута осваја Цетиње, али Црну Гору опет спасава интервенција Великих сила. Последња мисија његова била је на Криту, где је 1867. угушио грчки устанак али због очајног стања отоманске флоте није могао да спроведе блокаду због чега се наредне године повукао. 1869. био је министар рата.
Преминуо је у 65. години
Преминуо је 1871. године у Цариграду. Његова ћерка Сафета Ханум удала се за познатог генерала Мустафу Џелаледин-пашу, иначе пољског потурицу којег Турци сматрају за "оца модерног турског патриотизма", а који је погинуо 1876. у борбама против Црногораца па био уз највеће почасти сахрањен у једној џамији на северозападу Албаније.
"Ја сам вазда био и остао само Србин"
Иво Андрић написао је роман "Омер-паша Латас“, који је објављен али остао недовршен због пишчеве смрти.
Међутим, Јован Авакумовић је у своји бешкама написао прегршт детаљала о Омер-паши, а оне су настале у току једног случајног сусрета у Паризу 1865. године током студија права будућег српског премијера.
Фото: Википедија
Омер-паша Латас је наводно тада рекао следеће:
- Не гледајте ме децо, као туђина, иако знате да сам турски паша. Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир турске царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српске осећаје. Зато сам вам малопре рекао, да Срби треба да уче првенствено војничке науке. Србији предстоји у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па овим садашњи њен подмладак, треба да буде.
Ја сам за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију као аустријски војни бегунац, где сам био примљен врло добро и постављен за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и српству, колико бих умео и могао мојом спремом и знањем. Али, кад је Аустрија сазнала где сам, затражила је од Србије да ме њој врати и преда. А да би сасвим у томе успела, Аустрија је измислила и подметнула ми, како сам учинио дефицит у аустријској војсци, мада је врло добро знала да је то лаж.
Кад није било избора, кнез Милош ме позвао у свој двор у Крагујевцу и казао ми: ’Синко, ја не могу због тебе да војујем с Аустријом, али нећу ни њој да те предам, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија тврди, и да си одгојен у српском духу. Наредићу мојим властима да ти олакшају прелазак у Турску. Иди тамо и прими службу. Турска је оскудна у људима твоје спреме и способности, сигуран сам да ћеш далеко дотерати у њиховој служби.
Можда ће се тамо од тебе тражити и да пређеш у мухамеданство. С одлуком да ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигда не смеш заборавити да си Србин. Никад немој да радиш ништа против српства, не смеш да изневериш српско млеко којим те је задојила и отхранила мајка Српкиња.’
По савету кнеза Милоша, а потпомогнут српским властима, прешао сам у Турску, где сам се, не само примио државне службе, већ сам прешао и у мухамеданску веру. У турској војсци, као што знате, напредовао сам и доживео славу и господство као ретко ко. Но, опет, никад нисам заборавио, нити ћу заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда, и у свакој прилици остао сам Србин и пријатељ српства.
Само моје српско срце и осећање, руководило ме, те нисам скрхао Црну Гору, као што сам био у прилици, када сам на челу силне турске војске ушао у њу. Јер, с мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам што више напад на Црну Гору, а у Цариград сам слао извештаје, како није вредно да славна турска војска узалуд гине за голе црногорске стене и врлети. Тиме сам дао времена да се Руси и Европа заузму за Црну Гору и спасе је од тадашње сигурне пропасти и уништења.
Исто тако, само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио и оковане тешким гвожђем и синџирима, у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице српства. Моје је срце тада куцало радосно, јер сам знао да тиме служим српству коме и сам припадам.
Србија ће зацело једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну, један савет за тај случај, чујте још сада од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и мањи део, искварени муслимани-варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице српства, које Србија мора држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи.
Тај народ (обични босански муслимани; прим. нов), напротив, сасвим је друкчији. Он не зна други језик до српски, он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом ићи врло радом, мада га од вас раздваја мухамеданска вера. Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гроб, у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру.
Мени је, право да вам кажем, врло пријатно, што сам овако случајно, истина, добио прилику, да пред вама, српским младим нараштајем, братски отворим своје старе груди и моје срце. Ви ћете, можда, временом заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам ево отворено каже: да је и као Гази Омер-паша остао — Србин!
Тај исти српски осећај гони ме да вам кажем још нешто. То ће бити о кнезу Михаилу. Он је мени, истина, учинио нажао, што мени, Муширу и Гази Омер-паши, није хтео први да дође на састанак кад сам му пре неколико година најавио мој долазак у београдски град и замолио га да се састанемо и разговарамо. Жалим и данас, јер ми је као Србину тиме кнез Михаило одузео прилику, да с њим искрено говорим, као што сам хтео, о питањима и потребама, од којих би српство имало користи.
Као што је познато, кнез Михаило је био старији Мушир од мене, па зато ми је био поручио да ја дођем прво к њему на састанак. Али ја, иако млађи Мушир од њега, поред све моје жеље да се састанемо, нисам могао први ићи кнезу, јер сам знао да бих тиме изазвао сумњу код Турске, па би шкодио баш оном који ме је био и одредио на тај састанак с кнезом.
Да је то кнез знао, држим, да би смо се састали. А, овако како је испало, и данас жалим што нисам имао прилике да пред кнезом Михаилом, тим великим Србином, отворим моје српске груди и срце, што се нисам могао са њим разговарати о нашим српским потребама, те да тиме и ја бар нешто принесем на олтар српства, које нисам напустио никад, нити ћу га напустити до гроба.
Иако се нисмо састали, опет ћу вам рећи ово — кнез Михаило је велики човек и мудар владалац. Његов ауторитет и углед у Европи су велики. Он је сав предан идеји ослобођења и уједињења српства. Богат је, троши много новца на отаџбину. Слушајте га и радите што вам буде заповедао. Њему је намењена велика улога у судби српског народа. Ако га искрено будете помагали српство ће с њим остварити свој идеал уједињења свих Срба у једну моћну српску државу.
Ето, господо, ово су моји искрени осећаји и жеља мога српскога срца. Кажите ово у згодној прилици вашим земљацима. Моја је жеља да Срби уопште знају, да сам ја и као Гази Омер-паша, остао душом и срцем Србин, да српски осећам и српству најватреније желим потпун успех у остварењу његовог народног идеала - да уједини српску Краљевину, све Србе, који су сад под туђинском влашћу, не само под Турском, већ и под аустријском. Сада, децо, збогом! А још једном вам понављам, учите што више војне науке, јер Србија мора, можда и скоро, апеловати на војно знање својих синова...“
Да ли се овај разговор заиста одиграо или не, не знамо, али да је био могућ — нема никакве сумње! Такође, не можемо ни да кажемо да ли је Омер-паша био искрен у овом разговору јер у срце не можемо да му погледамо, али је чињеница да је скоро читава његова војна каријера прошла у гушењу муслиманских устанака у оквиру царства, а релативно мало у другим дејствима.
Окрутност коју је показао према босанско-херцеговачким агама и беговима била је без преседана: чак ни под везиром Абдурахман-пашом почетком 1827. године, чак ни након слома Великог босанског устанка под Хусеин-капетаном Градашчевићем 1832, нису су се они били толико запатили као кад је стигао Омер-паша Латас којег су, симптоматично, прозвали — Ђаур-паша, пише Телеграф.рс.
БОНУС ВИДЕО:
