16. novembar 1914. godine uzima se kao početak važne stranice nacionalne istorije. Toga dana otpočela je Kolubarska bitka, koja je trajala narednih mesec dana zavšena je sredinom decembra pobedom srpske vojske nad austrougarskim trupama pod komandom generala Poćoreka koji je bio prisiljen da se povuče iz Srbije. Izuzetne zasluge za pobedu u bici, u kojoj je zarobljeno oko 43.000 austrougarskih vojnika, imao je general Živojin Mišić. Zbog neuspeha u ofanzivi na Srbiju i teškog poraza na Kolubari, Poćorek je posramljen i penzionisan, a Živojin Mišić uveden u red srpskih vojvoda.
Ovih deset stvari treba znati o njoj.
1) Kolubarska bitka je najveća bitka koju su u Prvom svetskom ratu vodile Kraljevina Srbija i Austrougarska. Toliko je bila značajna, toliko velika da je 153.373 naših predaka u njoj stradalo, što poginuvši, što bivajući ranjeni, što zarobljeni. Da, 153.373.
2) Srbiji je pretio potpuni slom. Posle trijumfalne Cerske bitke, kada je odbijen prvi nalet Austrougarske, pa dugotrajnih, krvavih borbi oko Drine o kojima mnoge generacije skoro ništa nisu učile u školama posle Drugog svetskog rata, Srbiji je u jesen te 1914. zaista pretio potpuni slom. Vojska se povlačila pod borbom, nestajalo je municije, nije bilo dovoljno hrane, a odeća i obuća bili su skoro potpuno uništeni jer njihovog obnavljanja nije bilo. Počele su i kiše, sve hladnije vreme, a kako su se dešavala brojna zverstva okupatora, mnogi vojnici su bežali iz svojih jedinica da bi spasavali porodice. Jako je bio uzdrman moral. Jako. Toliko, da je bilo naređenja i o streljanju dezertera. Istoričari kažu da ih je desetak i izvršeno.
3) Oko 300.000 austrougarskih vojika nagrnulo je da dokrajči Srbiju. Srpska vojska je, ne računajući njene manje a važne delove, imala tri armije. Prva je ključna za Kolubarsku bitku. Neposredno uoči njenog početka 16. novembra 1914, dva dana ranije komandant Prve armije Petar Bojović biva ranjen i na njegovo mesto Vrhovna komanda postavlja generala Živojina Mišića.
Pročitajte još
Foto: Vikipedija
4) Sve teža situacija na ogromnom, 200 kilometara dugačkom frontu, i neuspešni pokušaji manjih protiv-udara, doveli su Mišića do istorijskog zaključka: povući se, okrepiti dan, dva vojnike, pa protivnapadom razbiti protivnika. Ali, kratkotrajno povlačenje središnjeg dela srpske vojske značilo bi da moraju da se povuku i oni levo i oni desno od njega (da ne bi bili "istureni", pa lako opkoljeni i uništeni). A desno od Mišića je bio i Beograd. Zato se Vrhovna komanda sa vojvodom Putnikom na čelu protivila tom planu, jer bi se prestonica dala neprijatelju bez borbe. Ipak, Mišić je bio uporan. Baš uporan. Rešio je da povuče vojsku, pregrupiše je, istovremeno da joj "smanji front" kako bi mogla jačom silinom da dejstvuje na manjoj teritoriji, a pre svega je hteo vojsku da okrepi, osuši, nahrani, pa da na tom novom, manjem frontu, učini nešto nezamislivo. Nešto što se danas uči i na Vest Pointu, elitnoj američkoj vojnoj akademiji.
5) Naspram preko 400 austrougarskih topova stajali su nešto malobrojniji srpski, samo... srpski više nisu imali municije. Maltene uopšte. Apeli naše vlade da saveznici hitno pošalju granate uslišeni su. Francuska je pristala da pošalje municiju, ali kako je Francuska prosto daleko - Grci su se složili da je isporuče, pa da njima Francuzi to kasnije nadoknade. Samo, kada je municija stigla, ispostavilo se da su čaure duže za 2,5 milimetara, pa su bile neupotrebljive za srpske topove. Ipak, naša vojska nije očajavala. Municija je vozom transportovana do Niša, gde je demontirana. Potom je vozom hitno prevožena u Kragujevačku topolivnicu (kasnije Zastavu) gde su čaure skraćivane, pa opet jedna po jedna punjene, a onda prugom - pravo na front.
6) Drugog decembra na front stiže i čuveni "Đački bataljon". Onih 1.300 kaplara. Ne, nisu to bila deca kao što mi danas odmah pomislimo kada kažemo "đaci". To su bili mladići, studenti, najbolje što je Srbija čuvala za budućnost, a koji su, zbog studentskih dana u Srbiji i inostranstvu, bili oslobođeni služenja vojske. Oni su u teškoj, jesenjoj situaciji te 1914. prvo došli u Skoplje da završe podoficirsku školu, a onda, pre nego što su i naučili sve što bi trebalo znati, dobili taj najniži podoficirski čin, kaplarski, i poslati svuda gde se Srbin borio sa Austrougarima. Pojava te omladine, srpske inteligencije, koja je uz pesmu krenula i stigla na front, digla je moral vojnicima, koji su maltene odustajali od svega, videvši bezizlaznost situacije. Tek oko 400 "đaka-kaplara" nepovređeno je izašlo iz Kolubarske bitke. A u nju su, zaista, ušli sa pesmom. Prva četa pevajući "Oj Srbijo, mila mati". Druga "Ej, trubaču, s bujne Drine". Treća "Srbi, ustajte, svoje ne dajte". Četvrta "Gde je naša Vojvodina? Živa nam je sahranjena. Al', ostaše deca njena". Da, pevajući. Pa sad zamislite kako je izgledala njihova pojava međ' ostalom vojskom, kad stigne mladost Srbije - da za Srbiju položi život.
7) Austrougari su 3. decembra pripremali pobedničku paradu u Beogradu. Tog dana Mišić naređuje opšti napad svoje Prve armije. Austrougari, misleći da je srpska vojska u rastrojstvu, da je razbijena i nepostojeća, pružaju otpor koji nije dovoljan. Bivaju zatrpani artiljerijom. Da, Kragujevčani su uradili svoje. I Nišlije. I železnica, slava joj. Ostatak Srbije, tamo na frontu gde je bilo skoro svako naše muško, juriša. Austrougari bivaju pregaženi, iako su tukli svim i svačim one "mrtve" koji su rešili da žive.
8) Ostale srpske armije nisu imale tolikog uspeha isprva, ali je razneti austroguarski centar, u kome je sa dve trećine celokupne "balkanske vojske" komandovao Oskar fon Poćorek, uslovio da se ostali delovi okupatora polako povlače, da ne bi ostali odsečeni. To su druga i treća srpska armija iskoristile za silovite juriše i skoro mesec dana nakon što se činilo da Srbiji preti slom, 15. decembra Beograd je oslobođen, čime je stavljena tačka na veličanstven prekoret u istoriji ratovanja. Na Kolubarsku bitku, zbog koje je Poćorek smenjen, zbog koje je Mišić postao vojvoda, zbog koje je Italija ušla u rat na strani Srbije i saveznika, a Bugarska na godinu dana odložila svoj ulazak u rat na strani neprijatelja. Na Kolubarsku bitku - u kojoj je iz stroja izbačeno oko 273.000 neprijateljskih vojnika. Ali, i ona 153.373 naša. Bog da im duše prosti.
9) Među onima koji su pali, i to kao kaplari koji su, njih 1.300, pošli iz Skoplja, bio je i Ban Nušić, sin našeg proslavljenog komediografa Branislava Nušića. U šinjelu je već imao pripremljeno pismo za oca. U njemu je pisalo: "Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine. Za ostvarenje onih naših velikih ideala koje smo svi mi tako složno propovdedali 1908. godine (tada su širom Srbije organizovane velike demonstracije, ili kako se tada govorilo "manifestacije", zbog toga što je Austrougarska anektirala Bosnu). Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali... Takva je sudbina. Tvoj sin, Ban". Nije on bio jedini sin poznatih ljudi koji su se borili za Srbiju. Dvojica sinova generala Pavla Boškovića, upravitelja Vojne akademije, našla su se u savezničkoj bolnici. Jedan francuski lekar bio je u šoku, pitajući "Zar generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji!? Zar i oni tako ratuju i tako ginu!?". Odgovorio mu je jedan srpski seljak, Šumadinac: "Vidiš, gos'n doktore... Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku - otadžbinu. E, za tu majku Srbiju ginemo ti svi mi bez razlike".
Branislav Nušić
10) Branislav Nušić, na dvadesetogodišnjem pomenu srpskim kaplarima, toj paloj budućnosti naše zemlje, govorio je u novembru 1934. ovako:
- Ni zvona crkvenih zona, ni plotuni počasne paljbe, ni vojničke fanfare, ni bučni horovi ne mogu zaglušiti reč naše mrtve dece. Ona je tu, ona lebdi nad nama. Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem. Vi koji ste bliži životu no smrti, vi je osećate u duši... U ovom danu polažem vam, deco naša, najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza. Ali, pravi spomenik vama palima, podići ćemo ako budemo kadri da sačuvamo sećanje na vas.
Ovo je bio mali doprinos tom čuvanju. Da se ne brukamo. Da ne brukamo ni njih.
(Darko Nikolić)
