U jevanđeljima se koristi čak 77 puta, i uglavnom se stavlja u usta Spasitelja. Na hebrejskom ona znači "neka bude, vaistinu, bez sumnje, nesporno". Amin je deklaracija potvrde nečega koja se može naći u Hebrejskoj Bibliji, i koja znači upravo to - "neka bude, vaistinu, bez sumnje, nesporno".

Jedna je od retkih hebrejskih reči koja je u liturgiju hrišćanske Crkve ušla u neizmenjenom obliku zbog svoje vanredne svetosti: to ne treba da čudi pošto se u Jevanđelju po Mateju stavlja u usta Spasitelja dvadeset osam puta, a u Jevanđelju po Jovanu dvadeset šest.

Foto: Zoran Jovanović Mačak

 

Etimološki, dolazi od hebrejskog glagola "aman" što se prevodi kao "osnažiti, potvrditi". Međutim, koren ove reči je opštesemitski i može se naći i u aramejskom jeziku kojim je govorio i na kojem je propovedao i sam Isus Hrist.

Reč amin je iz judaizma ušla u grčki jezik rane Crkve, a iz grčkog u latinski iz kojeg se zatim rasejala po Zapadnoj Evropi. Ovde treba reći jednu važnu stvar: latinski je bio zvanični jezik Istočnorimskog carstva sve do 610. godine, ali tokom cele istorije ujedinjenog Rimskog carstva i kasnije grčki je bio jezik kulture i filozofije, pa samim tim i religije.

Na pitanje da li je reč "amin" među Srbe došla iz grčkog ili latinskog, nije lako odgovoriti. Na prvi pogled, rekli bismo da je stiglo preko grčkog jer mislimo da smo hrišćanstvo primili iz Carigrada, zbog Nemanjića.

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".