Devetnaestog februara se navršava 38 godina od kako je ubijen Ranko Rubežić, u srpskom podzemlju poznatiji pod nadimkom Dač Šulc.
Te 1985. likvidiran je u Beogradu i tada je laknulo svima u podzemlju. U trenutku ubistva imao je 33 godine, a njegova likvidacija smatra se prvim gangsterskim smaknućem u Srbiji.
Bilo kad, i sa bilo kojom namerom, kad se bude pisala crna i krvava hronika o beogradskom podzemlju, jedno ime, Ranko Rubežić, sigurno je, neće moći, nikako da se zaobiđe.
Foto: Fejsbuk printskrin/Legende devedesetih
Ono što ga čini nezaobilaznim u bilo kojem štivu o našem podzemlju, je činjenica da Ranko Rubežić svojom pojavom i pogibijom predstavlja raskrsnicu u beogradskom podzemlju.
Pročitajte još
Šta se tačno desilo tog 19. februara, pred soliterom poznatim pod nazivom "Istočna kapija Beograda", pokušali smo da saznamo kroz stare tekstove iz arhiva "Borbe". Prenosimo u celosti tekst iz "Ilustrovane Politike" koji je objavljen nešto posle likvidacije (26. februara 1985. godine) i u kome je napravljena rekonstrukcija zločina na Zvezdari:
OBRAČUN KOD ISTOČNE KAPIJE
* Način na koji je ubijen poznati beogradski kriminalac Ranko Rubežić po svojoj surovosti prevazilazi sve dosadašnje sukobe u velegradskom podzemlju
Za tridesetogodišnjeg Dragana Popovića i dve godine mlađeg Milovana Vujisića bio je to uobičajen poziv telefonom. Obojica su radili kao šoferi Ranka Rubežića, poznatog beogradskog prestupnika. Bili su "dadilje", kako se žargonom podzemlja zove posao koji su obavljali.
Petak 15. februar, nešto posle 23 časa: javljao se Rubežić.
- Dođite po mene, biću dole za dvadeset minuta - rekao je kratko i dao adresu stana gde se nalazi.
Zadatak "dadilja" je jednostavan. Trebalo je samo sačekati Rankov poziv i sa dva automobila stići po njega. Bar tako su u poslednje vreme uvek činili. NJihov šef, Ranko Rubežić imao je trideset tri godine, bio poznat u podzemlju, kao čovek koji ne prašta izdaju, na njega je izvršeno nekoliko atentata, jednom je i ranjen, ali se izvukao.
Foto: Fejsbuk printskrin/Legende devedesetih
Sa sobom je u poslednje vreme uz pištolj nosio i bombu, kojom je takođe, pretio ljudima s one strane zakona. Rano je dospeo na stranputicu. Zbog džeparenja, odležao je četiri godine u zatvoru u Spužu kod Titograda, kasnije zbog provala zaradio je dve godine kod Požarevca, a upoznao je i zatvore u Holandiji i Nemačkoj gde je kako to zvanično u dokumentima stoji, odležao pet i po godina zbog ucenjivanja vlasnika restorana.
Otakako se pre četiri godine vratio, bio je često u sukobu s podzemljem. Tuče, pucnjave, uglavnom na njega, jer su beogradski kriminalci uporno pokušavali da ga ubiju. Zato je bio izuzetno oprezan. Uza sve to tražila ga je policija, od koje se skrivao. Bio je optužen za neka ranjavanja. Bar tako je, njegovom advokatu rečeno kada je išao u SUP da se raspita.Milicija je zahtevala da lično dođe i preda pištolj i bombu koju je nosio. Rubežić je to odbio. A dva automobila su mu bila potrebna samo radi lične bezbednosti. Ako bi naleteo na miliciju, ona ne bi bila sigurna za kojim treba juriti.
Dvadeset minuta do smrti
Od trenutka kada je pozvaošofere da dođu po njega, Ranku Rubežiću je preostalo još samo dvadeset minuta života. Nije mogao slutiti šta će dve "dadilje" povesti sa sobom još dvojicu: dvadeset četvorogodišnjeg Bojana Petrovića i sedam godina starijeg Borisa Petkova, zvanog Bugarin. Još manje da će u njega, dok s rukama u džepovima posle poznatog zvižduka da je sve u redu bude prilazio kolima, sručiti kišu kuršuma.
Nije stigao čak ni da potegne tu svoju čuvenu bombu kojima je mnogima uterivao strah u kosti, niti pak kratku "devetku" od koje se nije razdvajao. Pištolj će mu biti pronađen u džepu tokom uviđaja.
Ranko Rubežić je bio mrtav pre nego je mogao da shvati šta se zaista događa.
Foto: arhiv Borbe/Ilustrovana Politika
Posle grmljavine skraćene dvocevke i udara tela o zemlju, napadači su, prema izjavama očevidaca, priskočili iz kola i sručili još jednu seriju metaka u već mrtvog Rubežića koji je nepomično ležao na snegu. Moža ih je na to terao strah. U podzemlju je Ranka pratio glas da ga neće metak. Preživeo je i hitac u grudi pred diskotekom "Nana" pre godinu i po dana. Tada mu je, kako je sam tvrdio, prišao nepoznati i metkom iz mraka razneo plućno krilo. Posle se podzemljem pronela priča kako je nepoznati odneo ranjenog Rubežića i stavio ga na prugu da ga pregazi voz. Spasao ga je navodno neki železničar koji je navodno sve to iz prikrajka posmatrao. Rubežićevi poznanici pak tvrde, da je sem ranjavanja, sve ostalo čista izmišljotina.
U poslednje vreme maltretirao je sebi slične u kafeu "Žiča" i kafani "Čuburska lipa", gde je jednog čoveka pretukao udarajući ga bombom. Cela kafana je gledala, ali milicijija svedoke nije mogla da nađe. Svi su ćutali, plašeći se Rankove osvete.
Pre toga je takođe imao sreće. Meci su ga uvek promašivali. Poslednji put početkom decembra kada je nepoznata osoba pucala iz "pežoa 504" pred hotelom "Metropol".
Ovoga puta gotovo svaki metak je pogađao. Ispaljeno ih je oko dvadeset. Na telu osam izlaznih rana. Dvanaest zrna pogodilo je prozore okolnih automobila na parkiralištu pred soliterom poznatih kao "Istočna kapija Beograda". Munjevito kao što su napali, ubice su se isto tako brzo izgubile u noći. Na prvim kolima su bili upaljeni farovi, dok su druga ne paleći svetla krenula za njima.
Foto: arhiv Borbe/Ilustrovana Politika
Prevareno obezbeđenje
Ubistvo je po svemu sudeći bilo dobro planirano. Poslednjih desetak dana života, Ranko je redovno pozivao svoje šofere da ga voze. Imao je, takođe, običaj da često menja vozače. Baš zbog lične bezbednosti. Jer bi im policija brzo ušla u trag i pratila ne bi li ih odveli do Rubežića. Plan ubistva je verovatno razrađen u tih poslednjih desetak dana, iako je svoje "dadilje" Rubežić uvek naručivao u različito vreme i sa različitih mesta. Kao da je osećao šta će mu se dogoditi, bio je izuzetno oprezan. Čak i te noći kada ih je pozvao da ga odvezu kući da ga odvezu dok se vraćao kući iz posete jednom prijatelju.
Ranko Rubežić je tih dana uz sebe uvek imao jednog čoveka. Neku vrstu obaveštajca i telohranitelja čiji je jedini posao bio da ide ispred njega i pazi da Ranko ne uleti u neku zasedu ili ne natrapa na miliciju.
I te noći kada je ubijen, taj čovek je stajao pred zgradom i sačekao "dadilje". Kada je prišao kolima, oni su ga uputili da ode dole do raskrsnice i pazi da ne naiđe milicija. Ništa nije sumnnjao.
Ubrzo se iz zgrade pojavio Rubežić. Ide mirno prema kolima, nema razloga da više bude oprezan. Zar da sumnja u Popovića? Obojica su Pećanci, drugari. Kad nedavno u Beogradu nije bilo banana ni za lek, Ranko ih je nabavljao obilazeći taksijem sve piljare i donosio Popovićevom sinu. Bio je ubeđen da ga ne može izdati čovek kome je hranio dete. Pa i taj Petko Bugarin.koji mu je bar sto četrdeset pisama napisao iz zatvora. Sva su počinjala sa "dragi brate..."
Pucnji su stanare okolnih solitera i pored zime naterali da otvore prozore. Tu su i kola milicije. Obavlja se uviđaj. Niko ne zna šta se dogodilo.
Foto: arhiv Borbe/Ilustrovana Politika
Sutradan na smrsznutom snegu ostali su vidljivi samo tragovi krvi. To je bilo sve što je na beogradskom asfaltu ostalo od Ranka Rubežića.
Nepuna 24 časa posle ubistva, inspektori beogradskog SUP-a uhapsili su Dragana Popovića i Milovana Vujisića, kod koga su našli skraćenu dvocevku, pa se za sada predpostavlja da je on i pucao. Petkov i Petrović su nekud nestali i za njima se uporno traga.
U kratkkom zvaničnom saopštenju se kaže šta se dogodilo, da su izvršioci ovog dela pomenuta četvorica, koja su kao i Rubežić "više puta osuđivani zbog teških krivičnih dela". Za Rubežića se pored toga navodi i da je proveo više godina po zatvorima u inostranstvu.
*Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz najveće novinske arhive na ovim prostorima, štamparije Borbe, a ovaj tekst je izašao u Ilustrovanoj politici, 26.02.1985.*
