Rođen je 1169. u Rasu kao najmlađe dete velikog župana, rodonačelnika Nemanjića, svetog Stefana Nemanje i njegove žene Ane. Dobio je ime Rastko, najbolji su ga vaspitavali i učili, dolazili su iz Dubrovnika, Soluna, Venecije, čak i Carigrada učitelji Rastkovi.
Pokazao je vrlo brzo da je bistar i pametan, brzo je naučio i da čita i da piše, međutim, svetovni život njega nije zanimao. Pokazivao je veće interesovanje za duhovne lepote.
Na Nemanjinom dvoru bejahu u poseti jednom prilikom svetogorski monasi. Zaokupljen motivima iz žitija svetitelja, mladi Rastko je dugo razgovarao sa njima.
Foto: spc.rs
Beše on tada vladar Zahumski, sa dvorom i dvorjanima, međutim, odlučio se da se zamonaši. Krenuo je sa braćom po veri ka Atosu bez dozvole roditelja. Slomljen od bola, veliki župan posla poteru za mladim princom, želeći da ga vrati kući.
Potera ga stiže i pod pretnjom Rastko prihati da mora da se vrati, ali lukavstvom, ipak ne beše tako. Monasi spremiše veliku gozbu za gonioce koji posle večere zaspaše, a Rastko se na brzinu zamonaši i uzme ime Sava. Tada već beše kasno za poteru da ga vrati u Srbiju.
Pročitajte još
''U vučjoj zemlji i vučjem vremenu, Sava je pripitomio svoju zakrvljenu braću''
Foto: Vikipedija
Dok je Sava na Atosu živeo mirno, u Srbiji bi svađe i razmirica međ' njegovom braćom. Vukan i Stefan se posvađaše oko trona njihovog oca. Vukan beše stariji i po pravilu mu pripada, međutim, po očevoj želji, tron pripada Stefanu.
Okupiše vojske obojica i na bojnom polju pripade tron Stefanu, ali i pusta zemlja. Sava se vrati kod braće svoje nakon smrti očeve sa sve posmrtnim ostacima. Nad njima miri svoju zavađenu braću i sahranjuje u Studenici, po očevoj želji, svoga oca.
Osta on u Srbiji i upravo u Studenici stvara novi kulturni i duhovni centar srpstva. Za ovo vreme je prosvećivao narod, opismenio i školovao sveštenike i kaluđere i postao duhovni vođa srpske države.
Hram Svetog Save
Savu obožavaše Srbi i taj kult beše duboko zaživeo u našem narodu. Turski vojskovođa Sinan-paša želeo je da to promeni, verujući da će ako spali mošti Svetog Save da i sam kult nestane. Tako je 10. maja 1594. doneo mošti u Beograd i spalio ih.
Foto: ATA images
Desilo se suprotno, srpski narod Savu nije zaboravio i na tom mestu niknu hram posvećen ovom svetitelju, najveći kod Srba.
Verovanja i običaji
Postoji i verovanje da na današnji dan ne treba nositi crveno, kao ni oštriti noževe, britve i druge alate... Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Međutim, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove. Isto tako na današnji dan ne valja otvarati britvu i oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.
Foto: N. Fifić
Postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi “Početak bune na dahije”. Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.
Iako je današnji dan crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Žene danas smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje. Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.
BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
