Četrdeset godina kasnije, posle ispadanja "orlova" posle prve faze takmičenja na SP u Kataru, raspoloženje u javnosti slično je kao i 1982. Verovali smo da imamo tim koji može da ostvari bolji rezultat - ali je usledilo veliko razočaranje.
Tokom učešća reprezentacije na Mundijalu u Kataru, više se, čini se, govorilo o njihovim suprugama nego o igri, dok su '82 sporna tema bile - kopačke. Jugoslavija je takođe završila takmičenje već u prvoj fazi, zauzevši treće mestu u grupi u kojoj su bile Španija, Honduras i Severna Irska, iako je pre prvenstva bilo komentara da su nam protivnici "kao da smo ih sami birali". Javnost je bila besna i na selektora, Miljana Miljanića, kao što danas svi osuđuju Dragana Stojkovića Piksija, kojeg smo tokom uspešnih igara u kvalifikacijama "kovali u zvezde".
Posle ispadanja "plavih", TV Novosti su 1982. objavile tekstove "Plavi naskroz pomodreli" i "Ne vešajte Miljanića", koji su se bavili uzrocima neuspeha reprezentacije. U okviru naše rubrike "Retro Mundijal" oba prenosimo u celosti:
U Saragosti, slično kao i u Novom Sadu, više se vodilo računa u kojim će kopačkama igrati naši fudbaleri nego kako će da igraju. Kada se pojavio menadžer ''Pume'' nastala je takve pometnja da je morao čak da interveniše i naš konzul iz Madrida koji je lepo molio menadžera da fudbalere ostavi na miru, bar dok traje svetsko prvenstvo. Kansije može svoje stvari da isteruje na čistinu. Negde pred meč sa Hondurasom, pošto je od svojih poslodavaca žestoko kritikovan jer još niko od ''plavih'' nije zaigrao u cipelama ''Pume'', menadžer je održao konferenciju za štampu.
PREPRAVLJENI UGOVORI
Naravno, svako brani svoje interese, i menadžer je obavestio jugoslovenske novinare koliko je kome u Novom Sadu dao zapadnonemačkih maraka da zaigra u kopačkama ''Pume''. I počele su da se ređaju cifre: od 10.000 do 25.000 maraka. Najveću svotu, navodno, dobili su oni najbolji: Šurjak, Zajec i Sušić.
Pročitajte još
- Zajec je jedini pošten od svih igrača - rekao je na toj konferenciji menadžer ''Pume''.
- Došao je, izvinio se, hteo da vrati novac, jer mu je nadređeno da igra u cipelama ''Adidas''.
Tako kaže menadžer, a Velimir Zajec ima drugu priču:
- Ja sam prevaren!
Foto: reprint TV Novosti
Dvojica foto-reportera jugoslovenskih listova snimila su tri ugovora o tim famoznim cipelama. Među njima je i Zajecov. Navnodno, lepo se vidi cifre: 10.000 maraka, koja je zatim prepravljena hemijskom olovkom ili naliv perom na - 15.000!
Da li je razlika dobijena na ruke, bez ugovora, ili se nešto drugo dogodilo?
Nikola Jovanović priznaje da je od menadžera ''Pume'' uzeo ček na 10.000 maraka.
- Ništa nisam potpisao, ne može ni da me tuži. On zaboravlja da sam osam godina igrao u cipelama ''puma'' a da ništa nisam dobio! -
Golman Dragan Pantelić, takođe, ne poriče da je primio marke, ali kaže:
- Nije mi sve isplaćeno. Videćemo zašto!
MARKE I SA DRUGE STRANE
Prošlog petka, dok još nije odigrana utakmica Španija - Severna Irska (0:1), vraćali smo se iz Madrida u Jugoslaviju avionom u društvu menadžera ''Adidasa''. Shvatio čovek da više nema razloga da troši devize za službeno putovanje, kao da je predosetio da nam rezultat iz Valensije neće odgovarati...
I slučajno mu se ote:
- Prema ugovoru sa Fudbalskim savezom Jugoslavije, mi smo svoju obavezu ispunili do kraja. I dali smo nekoliko hiljada maraka da se u Španiji podeli igračima.
Nije rekao koliko je to novaca, ali se saznaje da je fudbalerima podeljeno po 10.000 maraka.
Foto: reprint TV Novosti
Tako su naši ''plavi'' uprkos katastrofalnom rezultatu, finansijski lepo prošli: dobili su marke od ''Pume'', dobili i od ''Adidasa'', a pre polaska u Španiju, baš zbog tog rata oko cipela, velikodušno su se odrekli premija koje će zaraditi na ''Mundijalu''!
Tada su još rekli: odričemo se premija u humanitarne svrhe. Nisu rekli u čiju korist, a možda je i bolje jer ništa nisu ni zaradili.
UŠIMA SE NE GLEDA!
Ponovio je savezni kapiten Miljan Miljanić, i ne samo on, da su te mnoge sporedne stvari uticale na atmosferu, da se štampa više bavila time nego igrom, igračima. Kao, to je i uticalo na slabe rezultate.
Uoči meča sa Hondurasom, kad je pobeda od dva gola razlike plavima obezbeđivala je prolazak u drugu fazu, selektor je javno rekao:
- Ovo je utakmica na kojoj igramo svi. Igrači, članovi stručnog štaba, vi novinari. Sad igra cela Jugoslavija, i uopšte nije važno koja će jedanestorica istrčati na teren.
Prevario se Miljanić jer se kasnije videlo da je bilo važno ko igra. Trebalo je na klupi, ili čak na tribinama, ostaviti kapitena Ivicu Šurjaka, koji se obrukao još u kvalifikacijama protiv Luksemburga (10. septembra 1980), kada je bez odobrenja, i to kao vojnik, ostao u inostranstvu, a našoj javnosti je to saopšteno mnogo kasnije. NJemu su izvan ekipe društvo mogli da prave i Vladimir Petrović, Safet Sušić, Zlatko Vujović...
Taj okršaj sa Hondurasom, u kome smo ''svi igrali'', pokazao je koliko su neki igrači ''živeli'' za presudnu bitku. Najbolji primer je Ivan Pudar. Sedeo je sa nama novinarima na toj utakmici i dečko se uopšte nije uzbudio! Na ušima je imao slušalice malog kasetofona, slušao je muziku, Kad smo uveče to rekli Miljaniću, da bismo okarakterisali atmosferu da ''svi igraju'', savezni kapiten nam je odgovorio:
- Utakmica se ne gleda ušima!
Hvala lepo, to nismo znali!
TRENERI ILI BABICE
Debakl u Španiji je teži od onog sa svetskog prvenstva u SR Nemačkoj 1974. Pogotovo što je iz usta našeg najvećeg stručnjaka beobrojeno puta rečeno:
- Ova generacije je najpoštenija, ova reprezentacija ima šansu da u Španiji pokaže svoje pravo lice.
Pravo lice pokazala je, pa je sad prilika da se krivci traže na drugim stranama, uz svu skrušenost članova ekspedicije u Španiju. Miljanić prima sve na sebe, a igrači ga brane i greh prihvataju sami.
U SR Nemačkoj u grupi smo bili sa Brazilom, Škotskom i Zairom i rekordnom pobedom nad ekipom Blagoja Vidinića, koji je ''leoparde'' doveo na svetski šampionat (9:0), preskočili prvi kurg, a onda stali kao ukopani. Porazi od SR Nemačke, Švedske i Poljske.
Kad su u januaru određene grupe i saznalo se da su nam rivali Španija, Severna Irska i Honduras mnogi naši stručnjaci bez dvoumljena su rekli:
- Kao da smo birali protivnike!
Eto, ni to nije vredelo. Iskustvo iz SR Nemačke, gde smo imali najbrojniji stručni štab sa mnogo babica, ništa nije pomoglo. Istina, Miljanić je sam rekao u Saragosi da su pre utakmice konsultuje sa svojim saradnicima, ali da na klupi on vodi glavnu reč jer to nije ''debatni klub''. Da li će nekad iskreno reći koliko je imao vajde od svojih saradnika? Naročito od nekih trenera koji su ceo četvorogodišnji ciklus priprema ''plavih'' proveli skrštenih ruku gledajući treninge i utakmice, dok su njihovi timovi ispadali iz Prve lige!
Možda ne neke analize, koje b i trebalo da ugledaju svetslost dana ako ni zbog čega drugog ono bar zbog podosta potrošenog novca za pripreme sa suprugama i devojkama, za b iranje mesta sa poželjnom nadmorskom visinom i temperaturom, ambijentom koji podseća na Saragosu i Španiju, na kraju nešto i otkriti.
Dok takva ocena ne stigne, jedno je izvesno: ''plavi'' su, na opštu žalost, u Španiji naskroz pomodreli.
NE VEŠTAJTE MILJANIĆA!
Kad smo u Španiju ispraćali plavo-belo-crvenu ekspediciju, zasipali smo je cvećem, poklicima, slavopojkama i rečima nesputane ljubavi. Dočekali smo je zvižducima, prezirom i mržnjom.
U oba slučaja pokazali smo patriotska osećanja. Ali, sudeći po njihovoj žestini, pokazali smo i nešto više (ne uzvišenije!) od toga, nešto se uplelo u naš nacionalni odnos prema ovoj fudbalskoj reprezentaciji, i iznenada se, traumatično, rasplelo.
Fudbal nam je minulih sedmica značio više od bilo kakve igre, prožimajući naše emocije do te mere da smo sve ostalo zapostavljali. Izjave fudbalera čitali smo kao poruke sudbine, svaku vest o njima primali smo sa radošću ili bolom kao da je reč o najroljenijima, a selektorove zamršene misli shvatili smo kao zagonetne izreke starozavetnih proroka u kojima je sadržana mudrost posvećenog u Veliku Tajnu. Miljanić nam je ličio na Mojsija koji svoj fudbalski narod vodi kroz pustinju ka obećanoj slavi.
Sada bismo da ga razapnemo, ili, bar, obesimo na najbližu banderu.
Ne činimo to!
Miljanić, takav kakav je, žrtva je jednako kao i svi mi. Krivac je, takođe, kao i svi mi.
Zašto je Miljanić žrtvam i zašto smo mi krivci?
Stvar je u tome što smo imali potrebu za prorokom na mestu selektora fudbalske reprezentacije, što nam je fudbal tradicionalna kompenzacija za mnogo šta drugo, to poželjnija što su vremena teža. Mi smo Miljaniću stavljali oreol na glavu (on se nije opirao). Mi smo svaki uspeh, pa makar i protiv Luksemburga ili Grčke, veličali do trijumfalizma (on je na tome gradio mit o sebi i svojoj reprezentaciji).
Mi smo ga uzdizali, on je u tome uživao. Ko ne bi!
Upravo zato što nam je taj mit odgovara, što nam je svakodnevnicu činio prijatnijom a budućnost izlednijom, mi smo ga podržavali i uvećavali, bojili i resili, sve dok, poput ogromnog šarenog balona, nije pukao nad našim glavama.
I sad, dok dolazimo sebi, uviđamo da je ta šarena laža bila načinjena od pustih reči, i to reči slaganih bez smisla i pameti. Bajna balkanska retoričnost! Sadržala je, činilo nam se, sve,a bila je prazna kao crvljiv orah.
Nije Miljanić jedini koji njom gradi kule i gradove na obzorju svetle budućnosti. Nije ni jedini koji se time, s lakoćom, izdržava. Ovde se frazeologija ceni i plaća bolje od svakog rada, i svi se mi time - ko manje ko više - kad nam se pruži prilika koristimo.
Svi mi smo pomalo Miljanići, samo je njegova nevolja u tome što se smislenost fraza fudbalskog vođe izražava odnosom broja datih i primljenih golova, dakle egzaktno. Većina ostalih Miljanića ne podleže takvim proverama.
BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
