Možda bi Jugoslavija bolje prošla na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1974. godine da nije bilo Josipa Broza, koji je prema nekim tvrdnjama učesnika prodao utakmicu domaćinima za čak 700 miliona tadašnjih dojče maraka.
Jugoslavija je imala respektabilan tim, ali nije ostvarila svoj takmičarski maksimum, tvrde dobro upoznati ljubitelji fudbala bivše države. Bila je to jedna u nizu generacija koja je ispraćena na Mundijal sa velikim očekivanjima a vratila se sa rezultatima daleko ispod očekivanja domaće sportske javnosti.
Reprezentacija je odlično startovala u prvoj fazi turnira, i kada se tek očekivao pravi zaham, usledio je potpuni potom.
Jugoslavija se tada nalazila u grupi sa Brazilom, Zairom i Škotskom. Na otvaranju šampionata, pred 62 hiljade gledalaca u Frankfurtu odigrali su nerešeno sa favoritom Brazilom 0:0 i već na početku nagovestila mogućnost za velikim rezultatima na prvenstvu. U drugom kolu ekipa koju su činili DŽajić, Šurjak, Katalinski, Bogićević, Oblak, Petković i družina demolirali su nesrećne Afrikance sa 9:0 i tako zabeležili jednu od najubedljivijih pobeda u istoriji reprezentativnog fudbala. U trećem kolu odigrali su nerešeno sa Škotskom (1:1) i time potvrdili plasman u narednu fazu takmičenja.
Međutim, u grupi B finalne runde usledila je prava katastrofa. Jugoslavija je u Dizeldorfu izgubila od domaćina Zapadne Nemačke sa 2:0, pa u Frankfurtu od Poljske sa 2:1 i na kraju istim rezultatom od Švedske, ponovo u Diseldorfu. Igra "Plavih" nije ličila na tim iz prve runde takmičenja. A sunovrat je krenulo od meča sa domaćinom.
Pročitajte još
"Plavi" su 26. juna 1974, u okviru grupe B, igrali sa domaćinima i glatko su poraženi, golovima Brajtnera i Milera, sa 2:0.
Jugoslavija je na jubilarnom 10. Mundijalu važila za odličan tim kojem se predviđala visoka pozicija. Ali, posle remija s Brazilom (0:0) i rasturanja Zaira (9:0), izabranici Miljana Miljanića poklekli su pred "pancerima".
A samo 24 časa ranije Tito je prvi put u životu posetio Zapadnu Nemačku, u nameri da isposluje kredit od 700 miliona maraka, kojim je trebalo da se izbegne bankrot tadašnjeg samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji, a maršal je dan pred meč sa Nemačkom priredio prijem u Diseldorfu u hotelu "Park" na kom su prisustvovali i tadašnji reprezentativci.
Kredit nikad nije vraćen i decenijama se postavlja pitanje da li je to cena fudbalskog poraza "plavih" kojom je omogućeno legendarnoj nemačkoj generacije Bekenbauera, Gerda Milera, Majera, Brajtnera i ostalih da se popnu na svetski tron.
- Posle poraza pukla je priča da je utakmica bila nameštena, da smo je prodali za kredit koji nam je dao nemački kancelar, da je Nemačka kupila titulu svetskog šampiona, da nikad nismo vratili tih 700 miliona maraka... Ne znam, jednostavno nismo igrali dobro, a i iznutra smo bili truli - evocira uspomene legendarni golman Jugoslavije Enver Marić.
Marić kaže da je u reprezentaciji atmosfera bila očajna, a svemu je kumovao novac.
- To su izazvali "Puma" i "Adidas". "Puma" je nudila bogate ugovore ako promenite kopačke, pa smo tako Dragan DŽajić i ja dobili 20.000 maraka što smo obuli njihove kopačke. Zatim, premije za plasman na SP, koje su iznosile tada vrlo značajnih 15.000 maraka, fudbalski savez nije želeo da isplati. Atmosfera je bila grozna, tim se raspadao - otkrio je Marić.
Tadašnji poslovođa plavih, Zvezdina „desetka“ Jovan Kule Aćimović, kaže da su meču prethodila dva neobična događaja koja su išla na ruku domaćoj ekipi, a bili su protiv interesa jugoslovenske selekcije.
- Poseta Tita je načisto poremetila pripremu za meč. Da je bio neko drugi, to bi bilo neprihvatljivo, ali radilo se o Titu - prisećao se svojevremeno Aćimović u ispovesti za medije.
- Na dan utakmice. Odveli su nas u rezidenciju našeg poslanstva u Diseldorfu i tamo smo dva sata čekali Tita da bismo se pozdravili s njim. Zamislite kako je bilo igračima koji su imali utvrđen način pripreme za mečeve da od 11 pre podne do jedan sat po podne stoje i čekaju, a u tri sata igraju odlučujući meč. Pričaš sa saigračima, šta drugo da radiš? Gunđali smo sebi u bradu, nervirali se što se gomila Titovih poltrona vrzma oko nas i čeka da ubere neki poen za sebe, a najmanje su brinuli o reprezentaciji. Onda se i Tito pojavio, pozdravio nas i završila se priča.
Da li je postojalo nešto što je još bilo sumnjivo u toj utakmici, kao što tvrdio Hrvat Ivan Buljan?
- Nisam mogao da razumem jedino odluku selektora Miljanića da u tim stavi Dražena Mužinića, a da na klupi ostavi Blekija Bogićevića, koji je bio siguran na lopti. Mužinićeva uloga je bila nova za njega, isto kao da su mene postavili na poziciju centarhalfa. Mogao bih ja da budem štoper na meču s Dorćolom, ali ne bi to bilo rešenje za ozbiljne i velike utakmice.
(Kurir)
BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
