Budući da je već decenijama na sceni, ljubitelji narodne muzike znaju dosta o njemu. Ipak, retko šta može čoveka bolje da približi drugima od njegovog dnevnika. Keba je na zimu 1991. godine za časopis "Sabor" zapisivao šta mu se događalo tokom nekoliko novembarskih dana.

Osim što daju uvid u to kako je Keba tada gledao na život, ovi zapisi prikazuju i kako izgleda život pevača, pun putovanja i tezgi, ali predstavlja i svedočanstvo o teškom, ratnom vremenu i početku raspada Jugoslavije. Tekst prenosimo u celosti:

PONEDELJAK, 11. NOVEMBAR

Svaki vikend u poslednja dva meseca provodim u Nemačkoj, pa sam i ovog ponedeljka osvanuo u Štutgartu. Toma Gligorić, čuveni menadžer, odlično je organizovao nastupe po našim klubovima i kafanama. Poranio sam, jer me čeka dug put do Minhena, odakle u 14:10 letim za Beograd. Utisci od prethodne tri noći su veoma isprepleteni. Petak veče u Ulmu, druženje sa našim ljudima do kasnih sati, subota u Bilefeldu. Primljeni smo fenomenalno, pa nam je svima teško da poverujemo šta se nadvilo nad zajedničkom domovinom. Strah, zebnja, nada, osećaju se zato i ovde, ma koliko se svi trudimo da zaboravimo realnost, bar na trenutak. Slično je bilo i u Šondorfu, u nedelju uveče, iste emocije su u pogledima i pokretima. Zato zajedno pevamo do suza, tugujemo, igramo... Jedan gost turskog porekla primećuje kako smo čudan narod - u stanju da istovremeno i pevamo, i plačemo, i ratujemo. Odgovorio sam mu refrenom "Bre gidi, džanum".

Foto: reprint Sabor

 

 

Polećemo na vreme. Navikao sam se na česta putovanja avionom i ne plašim se. Ipak, ne volim osećaj bespomoćnosti u slučaju da nešto, ne daj Bože, krene nepredviđeno... Uvek sam se divio onima kojima je letenje posao. Hrabrost je to. Atmosfera je divna, jer letimo kroz drveno i plavo nebo, kroz oblake raznih boja i veličina. To me odvodi u svet mašte, daleko od stvarnosti. Čini mi se da su to trenuci večnosti i besmrtnosti, ali ne može baš sve da se rečima opiše. Spuštamo se na beogradski aerodrom.

Kad sam stigao kući, prvo Igorovo pitanje bilo je "Tata, šta si mi kupio?" Skače po meni dok ne dobije poklon, a mala Nataša se pravi da me nije poželela, iako znam da umire za mnom. Dobila je na poklon "Barbiku". Mama Olja ne krije sreću što smo zajedno, a iz uzdaha joj "čitam" želju da već jednom bude više vremena za porodicu.

Foto: Reprint Sabor

 

 

UTORAK, 12. NOVEMBAR

Utorak je dan koji najviše volim. Tog dana sve mi polazi za rukom, ostvaruje se sve što poželim. Svi koji me poznaju, znaju da mi je hobi astrologija i da verujem u snove. Sve što mi se značajno dogodilo, prethodno sam video u snovima. Po jednom snu od pre pet godina, verujem da ću dobiti veliku premiju na LOTO-u, najverovatnije u inostranstvu. Ko sačuva ovaj broj, može jednog dana da se uveri da sam bio u pravu.

Spremam se i po običaju bez doručka, odlazim u PGP RTB. Tamo imamo važan sastanak, na kojem treba da se dogovorimo kad i kako će se organizovati moj prvi solistički koncert. Odluka pada da to bude 16. decembar. U "Grmeču", zadovoljni, zalivamo dogovor sa po dva-tri viskija. Čovek sam koji voli sve poroke, osim kocke. Poštujem božje zapovesti, ali se o njih i ogrešim - u granicama. Ne krijem da volim da popijem, samo razum nikad ne gubim. I tako, posle uspešnog sastanka, raspoloženi smo i ja, i moj debeli prijatelj Željko Rašeta, menadžer.

Taksijem odlazim kući, na Miljakovac. Iz Loznice sam se preselio pre tri meseca. Tog dana kad sam se selio, ukrali su mi auto, a u Loznici provalili u kuću. Ipak, sve sam oprosti i zaboravio. Volim Beograd, a Loznicu, naravno, još više. Veče je rezervisano za porodicu i gitaru. Sviram melodiju nove pesme, koju sam napisao u avionu.

Foto: reprint Sabor

 

 

SREDA, 13. NOVEMBAR

Sredom sam obično sportski nastrojen, uvek kad mi to vreme dozvoljava. Dok sam živeo u Loznici, voleo sam da trčim po Tršiću i Tronoši. Danas se bavim mislima o utamici između Jugoslavije i Austrije, priželjkujući pobedu naših. Iskrsava ponovo hitan dogovor u vezi sa solističkim koncertom. Popodne protiče u porodičnoj atmosferi, a veče u slavlju posle utakmice. Razmišljam o tome kako Jugoslavije kakva je bila, neće biti nikad više. Ko zna zbog čega je to dobro, ali nije dobro što padaju tolike žrtve.

Te noći sanjao sam teške snove: veliki minobacač, uperen negde u nebo. Oko njega sneg. Sneg označava bedu, nesreću. Sanjao sam i stariju sestru LJiljanu, koju neizmerno volim, kako mi donosi loše vesti. I taj se san obistinio.

ČETVRTAK, 14. NOVEMBAR

Vesti sa ratišta ne mogu biti gore. Utom me zove i Doca Ivanković, zamerajući mi što ćemo u takmičarskom delu "Mesam"-a Ceca i ja zajedno pevati. Nas dvoje smo to tako hteli, iako drugi, očigledno, nisu istog mišljenja. NJima je, izgleda, važnije čija je pesma, nego kakva je. Iznerviran, telefoniram Ceci i kažem joj da ne peva, ako ima problema sa saradnicima. Međutim, ona odgovara da je reč - reč, i u sebi zato mislim: "Bravo, Ceco!"

Foto: Z. Kuzmanović

 

 

Popodne odlazim na "Poselo 202", u Zaječar. Olja ima želju da ide sa mnom. Zoran Starčević iz studija "ARTON" poziva me da završimo neke pesme. Posle Zaječara pevam u Ćupriji, u hotelu "Plaža". U mene polako ulazi nemir, čest gost u poslednje vreme. Bez doručka i ručka, stižemo u Ćupriju. Ne mogu da izdržim glad, razdire me bol u stomaku. Zato mi Olja u prvoj samoposluzi kupuje dve kifle i pileće paštete, koje sam putem prosto uništio.

U Zaječaru pakao, koncert snova. Tih 20 minuta pevanja i druženja sa pubilikom vraća mi snagu. To je moj život: pesma, ljudi, ljubav...

PETAK, 15. NOVEMBAR

U 11 sati letim za Hamburg. Pevam cigansku svadbu, koju sam dogovorio pre dva meseca, u Berlinu. Mnogo prostora bi mi trebalo za sve utiske. Mlada ima 13, a mladoženja 14 godina! Svadba bogata, cirkuliše na stotine hiljada maraka, u poklonima. Moj repertoar uglavnom ciganski. Mnogima od gostiju bilo je žao kada sam rekao da nisam Ciganin. Mora da su mislili da je to šteta, kad već imam sve predispozicije: crn sam, imam brkove, pevam na ciganskom, igram. Ipak, prihvatili su me kao svog i fino sam se osećao. Jedan deda mi u šali kaže: "Ama, volim te k'o da si naš. A i osećam da imaš neke veze sa Ciganima..." Šta znam, pomislih, možda...

Foto: V. Danilov

 

 

Upoznao sam ih dobro i tvrdim da su to najsrećniji ljudi. Ne interesuje ih politika, važna im je samo pesma, piće, život... Svadba je trajala do 8 ujutro, pa u subotu ponovo, jer ciganske svadbe traju i do tri dana. Prezadovoljni smo bili i ja i domaćin, Nikola Stefanović iz Negotina.

PONEDELJAK, 18. NOVEMBAR

Posle vikenda u kojem sam se, posle svadbe, odmorio i ispavao, odvojio sam malo vremena za najvernije obožavaoce. Sakupilo se puno pisama, sa molbom za sliku ili autogram. Iako sa zakašnjenjem, uvek pročitam sva pisma. Ima puno nesrećnih ljudi, kojima bi voleo da pomognem, ali se sve ne može. Osnovci i srednjoškolci pišu vedra pisma. Volim sve te ljude, različitih generacija i sudbina, zato što i oni vole mene. Imam običaj da kažem "LJubav za ljubav" i da se tako ponašam.

Da bi čovek bio srećan, mora sreću poželeti svim svojim bićem. Treba najpre dobiti rat sa samim sobom. Kad to ostvari, "neprijatelj" je već napola pobeđen, sreća je na domaku. Sanjao sam te noći neke čudne i duge snove, da letim od ponora do neba visoko, visoko... Budi me hiljadu nežnih glasova. Pevaju predivnu melodiju, ulaze u moje telo i moje srce, čujem dubok, nestvaran glas koji mi kaže: "Anđele, ovo je planeta Merkur, danas je utorak, tvoj dan, pomisli želju..." Pomislio sam, zaželeo sam iz sve snage: "Da prestane rat i mir da nam bude brat!"

BONUS GALERIJA: Iz mog butika - Dragan Kojić Keba

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 2. decembra 1991. godine. *

 

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".