Najpoznatiji je po tome što se istakao u odbrani Beograda tokom Prvog svetskog rata. I po čuvenom govoru, ali o tome kasnije.
Ono što je izvesno je da je bio istaknuti je crnorukac, a u organizaciju ga je uveo njegov kolega sa klase Panta Draškić i da je branio prestonicu Srbije - Beograd.
Odbranu Beograda je preživeo, da bi potom prešao Albaniju i otišao sa ostalim srpskim div junacima na Solunski front. Svoju vojnu karijeru završio je kao pukovnik.
Bio je i profesor, te predavao Vojnu administraciju na Vojnoj akademiji u Beogradu.
Foto: Vikipedija
Na početku Drugog svetskog rata je odbio čin generala i ministra vojske i mornarice. Tada je rekao da ga to ne zanima i da je on vojnik.
Pročitajte još
Život mu nije bio previše naklonjen. Posle kapitulacije u Aprilskom ratu bila odveden i logor u Nirnbergu. Tamo je bio do 1945. godine, potom proveo nekoliko dana u sabirnom centu na Banjici kako bi se oporavio i došao kući.
Foto: Vikipedija
Desetak dana kasnije je umro u svom stanu na Slaviji. Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika.
U narodu je poznat i njegov govor iz 1915. godine. Do danas se ne zna da li je taj govor bio stvaran ili ne. Pojavljuju se neki istoričari koji tvrde da nije, dok neki tvrde da jeste. Ipak, taj govor predstavlja snažnu metaforu rodoljublja.
Foto: Vikipedija
Zabeležio ga je Đorđe Roš u svojim memoarima „Na Dunavskom keju septembra 1915. godine“, knjizi koja je izdata 1931. godine, odnosno 16 godina kasnije. A kasnije ga je i Branislav Nušić preuzeo za svoju knjigu „Retorika: Nauka o besedništvu“, koju je objavio 1934. godine, odnosno 3 godine posle Đorđa Roša. A ideja žrtvovanja je ostala.
(Kurir)
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
