Monarh stare Jugoslavije stigao je u Francusku razaračem »Dubrovnik». Želeo je da doputuje morem i prvo poseti Marsej, koji je 1916. godine veoma srdačno prihvatio hiljade srpskih vojnika, izbeglica i đaka. Nameravao je da položi venac na spomenik ratnicima Istočnog, odnosno Solunskog fronta. Atentat se dogodio samo što je kralj stupio na francusko tlo, usred svečanosti na kojoj su ga oduševljeno pozdravljale hiljade građana.

Supruga Aleksandra Karađorđevića, kraljica Marija, pri polasku za Francusku, u poslednjem trenutku je odustala od putovanja brodom, zbog nemirnog mora i otputovala je vozom. Kralju je trebalo da se pridruži u Parizu, posle njegove posete Marseju. Tragičnu vest je primila u vozu na putu za Pariz.

FOTO: Arhiva

 

 

Tragična vest o atentatu i smrti kralja Aleksandra, kraljicu je zatekla u Ženevi, na putu za Pariz. Železničko osoblje tamošnje stanice obavešteno je o nemilom događaju. Po prispeću voza u stanicu, članovi kraljičine pratnje pozvani su u železničku stanicu gde im je saoštena tužna vest. 

Stanislav Krakov, jedan od oficira koji su obezbeđivali kraljicu među prvima je saznao za tragediju. U svojim memoarima ostavio je sećanja na teške dane koji su zadesili državu i vladarsku porodicu Karađorđević te 1934. godine. Ipak, ono što posebno budi misteriju i  baca drugačiju svetlost na priču o atentatu na kralja Aleksandra su pasusi u kojima se prisetio prvih reakcija kraljice Marije.

Nakon što su primili vest o smrti kralja Aleksandra, oficiri su se odmah uputili u vagon u kom se nalazila kraljica Marija. Krakov je primetio da je kraljica stoički podnela tu vest i da nije delovala preterano šokirano. 

Nakon što su je obavestili, napustili su ponovo voz koji je još neko vreme stajao u stanici. Prisutne oficire nakon nekoliko minuta iznenadila je pojava kraljice koja je bila obučena u crninu. Među oficirima je kružilo mišljenje da se kraljeva smrt možda i naslućivala. O čemu se tačno radilo? Šta se sve dešavalo u poslednjim danima Aleksandrovog života?

Greškom pogrebna zvona


Na razarač «Dubrovnik» kralja Aleksandra ispratili su kraljica Marija i stric knez Pavle sa suprugom kneginjom Olgom. Već zbog kraljevog upornog insistiranja da kraljica u Francusku putuje vozom a ne brodom kojim je on nameravao da putuje, Marija Karađorđević je bila prilično zabrinuta. Kao da je nešto skrivao! Na putu do «Dubrovnika» najpre su svratili u njihovu novu vilu u Miločeru. Zatim su obišli crkvu manastira Savina, gde su želeli da zapale sveće Svetom Nikoli, zaštitniku moreplovaca, da bi put do Marseja bio uspešan.

Kaluđer koji ih je dočekao u manastiru, bio je zbunjen iznenadnom posetom visokih gostiju, tako da se nije snašao u obavljanju svojih poslova. U svojoj nespretnosti, kaluđer je greškom povukao pogrebna zvona umesto svečanih. Manastirskom tišinom razlegla se tužna i bolna zvonjava, od koje su svi zanemeli. Za kraljicu Mariju to je bilo loš znak, kao predskazanje. Kralj se pozdravio sa suprugom koja ga je molila da obuče pancir, što je on odbio.

Kraljicu je obuzela strepnja. Osećala je da se nešto sudbinski dešava. Ne znajući ni sama zašto, dok je napuštala brod, odjednom se vratila. Pred kraljem je smislila izgovor da je zaboravila da se pozdravi sa zapovednikom broda i da mu poželi srećan put. I, konačno, «Dubrovnik» je počeo da isplovljava, a ona više ništa nije mogla da promeni. Gledala je kralja sa obale i nekako je sve unapred znala. Već tog trenutka, čitav svet se srušio oko nje i preokrenuo joj život. Posle dvanaest godina idealnog braka, punog ljubavi, razumevanja i topline, kraljica je ostala sama sa trojicom maloletnih sinova – prestolonaslednikom Petrom i prinčevima Tomislavom i Andrejom.
 

Čudan san princa Tomislava

 

Srednji sin kralja Aleksandra - princ Tomislav Karađorđević, u svojim memoarima je zapisao da ponekad ima strah od snova, a taj strah se uvukao u njega posle čudnog sna koji je kao dete usnio na Bledu. Sećanje na taj san često bi ga oneraspoložilo.

- Bilo je to u septembru 1934. godine - zapisao je princ Tomislav. NJegov brat Petar je otputovao u Englesku, dok su ostali članovi porodice bili na Bledu. Jedne noći, princ se probudio plačući i vrišteći. Odmah se tu stvorila guvernanta Smatso. Nastojeći da ga umiri, pitala ga je šta se dešava, ali je on netremice gledao kroz prozor. - Sa tog našeg prozora se videlo jezero iznad kojeg se dizala neka izmaglica. Umesto objašnjenja, rekao sam joj: „Gledaj, tata ide u raj, u nebo, gledaj!“ Pomilovala me je po kosi i pitala o čemu to govorim. Obuzet slikom koja mi je bila tako upečatljiva, ponavljao sam joj šta vidim. A kad se ona, uz mene, zagledala kroz prozor, sav uzbuđen sam dodao: „Vidi, tata mi maše!“ Pitala me je otkud znam da je to moj tata. Odgovorio sam da prepoznajem njegove cvikere i štap, i da vidim kako mi stalno maše. Desetak dana posle tog mog sna, tata je ubijen u atentatu“.

Princ Tomislav je kao dete osećao da je sa ocem uspostavio neki prećutni kontakt. Neki fluid je između njih postojao, nešto po čemu deca i inače osećaju bliskost ili odbojnost prema izvesnim osobama. Tada je imao šest i po godina. „A pre toga, uoči samog njegovog odlaska u Marsej, kao da sam znao da se sa tog putovanja neće vratiti. Možda sam, usled takvog predosećanja, i usnio ovaj san na Bledu“.


Poslednje viđenje sa ocem

 

Tomislav Karađorđević sećao se i poslednjeg susreta sa ocem, početkom jeseni 1934. godine. Šetao je i video da se otac sprema za put. Stajao je kod jednog žbuna, dvadesetak metara udaljen od dvora, i to posmatrao. Potom je otac seo u automobil. Pošli su, a onda je, pošto je ugledao sina, rekao da stanu.

- Izašao je iz automobila, došao do mene i rekao: „Tomi, krenuo sam za Francusku i Englesku. Da li želiš da ti nešto donesem?“ Bili smo tako vaspitani da nismo smeli ništa da tražimo kao poklon i ja sam mu odgovorio da ne želim ništa. Upitao me je želim li jednog mecu, jer je znao da mi se to dopada. Opet sam odgovorio: „Hvala, ne!“ i dodao: „Želim samo da se ti meni vratiš“. Video sam suze u njegovim očima. Skinuo je cvikere, pomilovao me po glavi i seo u automobil. Mahnuo mi je, a ja sam mu mahao sve dok automobil nije zamakao. Ubrzo posle toga su mi rekli da je moj otac poginuo.

FOTO: Arhiva

 

 

Prema zapisima princa Tomislava, malo se zna o tome da je njegov otac bio teško bolestan. Mama mu je kasnije pričala da je imao rak i da su mu lekari predvideli još šest meseci života. Po ubistvu, patološki nalaz je potvrdio da je dijagnoza bila tačna. Princ je mislio da se njegov otac nije plašio bolesti, ali je slutio da će njegov odlazak u Marsej biti koban.

- Za opaku bolest koja je nagrizala mog oca smo znali samo mi u porodici i lekari, ali mislim da je on, ipak, predosećao da se neće živ vratiti iz Francuske. NJegovo obezbeđenje je bilo upozoreno da se sprema atentat. Uprkos tome, moj otac je otišao na taj put i nije hteo ni zaštitni prsluk da obuče.

KRALJEVA BOLEST

U toku Prvog svetskog rata, u vreme kada se srpska vojska povlačila preko Albanije, Aleksandar Karađorđević tada regent, bolovao je od raka testisa. Zbog toga je hitno hospitalizovan i operisan u Skadru. Odstranjen mu je jedan testis i lekari su mu saopštili da su jako male šanse da će ikada imati potomstva. Međutim kralj se nije obazirao na te prognoze i 1922. godine se oženio rumunskom princezom Marijom sa kojom je dobio 3 sina: Petra (1923-1970), Tomislava (1928-2000) i Andreja (1929-1990).

FOTO: Arhiva

 

 

Poslednjih godina života, zloćudna bolest se ponovo javila. Iako tadašnja javnost nije o tome ništa znala, unutar dvorskih krugova "šaputalo" se o zdravstvenom stanju vladara. Poslednje fotografije i video snimci pokazuju vidne razlike u fizičkom izgledu vladara. Na osnovu njih stekao se utisak kraljevog starenja i gubitka kilaže.

 

 

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".