Neki su ga nazivali i (domaćim) jugoslovenskim Bob Dilanom.

Sve je počelo u Onogoštu, odnosno Nikšiću 7. januara 1956. godine. Srednju školu je završio u rodnom gradu, a potom je otišao u Dubrovnik da studira turizam i tu počinje njegova muzička karijera.

Prvi album "Ožiljak" objavljuje 1981. godine, a iduće "Umjesto gluposti".

 

 

U leto 1982. "Umjesto gluposti" nedeljama se držao u vrhu top-liste albuma sarajevske porodične revije Ven. U Bosni i još nekim krajevima prodavao se bolje od Azrinih "Filigranskih pločnika" i na kraju je dogurao do platinastog tiraža.

Na vrhuncu popularnosti, usred snimanja trećeg albuma “Barutane ljubavi”, Šobić je doživeo porodičnu tragediju. Sestra Šeherezada mu je umrla od raka, a on se u dubokom šoku povukao iz javnosti. Zadugo mu se bio izgubio svaki trag, pričalo se da se povukao na neku planinu gde čuva ovce, jedanput se čak proneo glas da je mrtav, a mnogo godina kasnije saznalo se da živi na potezu Nikšić - Dubrovnik - Trst.

Malo je ljudi na ovim prostorima koji su upeli da ostave trag posle samo dva albuma, ali Miladin zato i jeste jedna od najvećih misterija domaće muzike.

Miladin Šobić uspeo je da se afirmiše u špicu novog talasa kao zakasneli protagonista jugoslovenske akustičarske scene sedamdesetih, koja je našla jedno od poslednjih utočišta pred pankerskom najezdom u sarajevskom Diskotonu. Pre njega tamo se skrasila i kantautorka Jadranka Stojaković.

Sredinom 1970-ih Šobić je iz rodnog Nikšića došao na studije turizma u Dubrovnik, gde su akustičare predvodili njegov budući prijatelj Ibrica Jusić i tada prilično popularan duo "Buco & Srđan". U jednakoj meri na njega je uticao čuveni sastav "S vremena na vreme", iz čijeg je najvećeg hita DŽoni Štulić kasnije izvukao naslov “Sunčana strana ulice”.

U to doba su akustičari bili mnogo prihvatljiviji od bučnih rokera i predstavljali su gotovo nezaobilazan dekor omladinskih radnih akcija. Nisu izazivali nerede i nisu tražili dodatno ozvučavanje. Trebalo im je samo prepustiti mikrofon za kojim je neki omladinski aktivista upravo održao govor o tekovinama revolucije.

 

 

No Miladin Šobić je krenuo iz malo drugačijeg miljea, pošto je vlastite pesme počeo pevati uz akustičnu gitaru na žurkama u dubrovačkom studentskom domu. Lokalna studentska himna "To sam ja" zvučala je dovoljno upečatljivo da se već 1975. pojavi na singl-ploči u izdanju PGP RTB-a i devetnaestogodišnjem kantautoru osigura nastup na prestižnom festivalu Omladina u Subotici.

Sledeće godine opet je nastupio na subotičkom festivalu i osvojio drugu nagradu žirija. Nakon završenog faksa prešao je u Sarajevo i odmah dobio priliku u Diskotonu zahvaljujući pesmama “Stare novine”, “DŽemper za vinograd” i “Kad bi došla Marija”.

Debitantski album “Ožiljak” snimio je uz pomoć Gabora Lenđela, renomiranog producenta zabavne muzike i osnivača grupe Teška industrija. Dok su se drugi akustičari nadmetali u slabo razumljivim poetskim metaforama, Šobić je kroz svoje pesme provlačio prepoznatljive autobiografske motive i studentske društvene teme.

 

 

U Sarajevu ga baš nikad nisu pozivali u klubove zahvaćene novim talasom, ali grad je svako malo bio oblepljen plakatima za njegove koncerte po studentskim domovima iz kojih se “Ožiljak” proširio i do najudaljenije bosanske, hercegovačke i crnogorske provincije kao i u Srbiji. Saradnju sa Lenđelom nastavio je 1982. u Subotici gde je na dvonedeljnoj sesiji snimio album “Umjesto gluposti”. Kad su se na radiju zavrtele pjesme “Đon” i “Ne pokušavaj mijenjat me”, Šobić je potpuno osvojio sve one krajeve u kojima su se pankeri još uvek mogli videti samo na televiziji.

Album “Barutana ljubavi” trebalo je da bude kruna njegove karijere, ali je zauvek ostao nedovršen. U poslednjih nekoliko godina više puta se moglo pročitati kako se sprema za veliki povratak na scenu i polako snima nove pesme u Budimpešti i Trstu.

Prema jednom nepouzdanom izveštaju, viđen je u Beču na snimanju albuma s četiri nove pesme, šest neobavljenih s “Barutane ljubavi” i novih verzija dugovečnih hitova “Kad bi došla Marija” i “Ašik Ajša”. Crnogorci su najavljivali i njegov povratnički nastup na Budvanskom festivalu, ali opet se ništa nije dogodilo. Miladin Šobić ostao je jedna od najvećih zagonetki balkanske estrade pisao je Ilko Čulić.

Foto: Jutjub printskrin/Vlado Perovic

 

 

Onda je medije 2013. godine preplavila vest da je doživeo moždani udar, ali ubrzo se oporavio da bi 2016. godine u Podgorici dobio Trinaestojulsku nagradu. Za ovo najznačajnije priznanje u Crnoj Gori kandidovala ga je publika koja je organizovala svojevrsni pokret ”Od druga do druga” tokom koje je za vrlo kratko vreme prikupljeno preko 10.000 potpisa podrške.

Bodrio je svog sestrića Vanju Radovanovića kada je izabran za predstavnika Crne Gore na Evroviziji 2018. godine i nastavio da mirno živi povučenim životom u rodnom Nikšiću.

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".