На питање нервозног возача аутобуса шта се дешава, одговорио је кратко - „пролази госпођа министарка”. Тако је, у великом стилу, отишла једна од наших најбољих глумица, која је само два месеца раније, у 81. години, одиграла последњи и 265. пут своју животну улогу - Нушићеву Живку министарку.

Љубинка Бобић је рођена 2. јануара 1897. године, али вам сама то никада не би признала. Године, награде и нестални сјај славе за њу нису били значајни, јер она се родила као глумица, а „време пролази и аутограми бледе”. Одрасла је на Топчидерском брду, у породици Сремца Владислава и Македонке Јелисавете као једно од петоро деце. Кажу, најнемирније. Школске дане је углавном проводила „иза фуруне” по казни, што јој није падало тешко, јер и тај казнени ћошак је био својеврсна позорница. Њена сцена је у детињству била где год се појави, а најчешће улица, на коју би истрчала накинђурена као божићна јелка и забављала комшилук.

„Био је рат, онај први, светски... Избегли смо у Крагујевац. Моји родитељи, сиротиња божја, те 1915. године пошаљу ме у Скопље. Мене, једину од петоро деце упуте тамо као препоручено писмо код наших имућнијих рођака Елзовића, код којих сам за храну радила као неко слушче. Али, како сам одмалена волела да се кинђурим и свашта од шаренила навлачим на своје мршаво ко кљусе тело, па кад се појавим на улици засмејавам комшилук, моји рођаци су брзо увидели да ће слабо да се овајде од моје помоћи у кући...”

За сиромашну и не претерано добродошлу гошћу у Скопљу није било много могућности за забаву, а средстава још мање. Клошарски расположена, Љубинка је свакодневно одлазила до излога македонског Народног позоришта да гледа слике глумаца и разрађује тактику како да без пребијене паре у џепу одгледа неку представу. Мора да је било страшно много сјаја и жеље у тим очима кад јој је пришао углађени господин и питао је шта ради. „Гледам плакат” - констатовала је очигледно. Понудио јој је да са њим одгледа генералну пробу нове представе и повео је у управникову ложу. Сада ће свима који не верују у судбину од претераности тог тренутка почети да се привиђају једнорози, али човек којег је срела пред позориштем био је Бранислав Нушић лично.

Почела је да статира у скопском Народном позоришту, до звезда срећна као да игра главне улоге. То се њеним домаћинима није допало, па из страха да ће је позоришне даске и дружење са глумцима искварити шаљу писмо њеним родитељима, тада избеглим у Крагујевац, откривајући Љубинкине намере да постане „вагабунд и курвештија”.

Батине је нису излечиле, већ тада је била непоправљиво заражена глумом. По доласку у Београд наставља школовање у Женској радничкој школи, али је судбина опет намешта Нушићу „на зицер”. Срели су се случајно, на улици, када му је Љубинка затражила препоруку за ангажман у позоришту. Знајући да ће је породица ставити на муке због таквог избора, моли Нушића да је препоручи загребачком позоришту кратко му објаснивши да тако мора, из фамилијарних разлога. Нушић, који је живео сатиру, у препоруци пише: „Шаљем вам ову девојчицу пуну темперамента и живаца - из фамилијарних разлога”. Ипак, убрзо се одважила да стане иза своје одлуке да буде глумица и определила се за Народно позориште у Београду. Њен први долазак у позориште је био представа за себе. У жељи да остави што бољи утисак, дотерала се преко сваке мере и укуса:

„Нушић рече да се јавим Милану Предићу. Од сусетке на Топчидерском брду, где смо тада становали, позајмим модеран, огромни шешир са заденутим шареним перјем од „рајске птице” , обучем њену хаљину и натакарим пелц око врата, па навучем беле рукавице до лаката... па све врцкајући куковима пођем онако малена а дотерана тако да су неки мангупчићи за мном повикали: „Види ово мало, рођено курвинче!” Уместо одговора у виду уобичајене псовке, како сам изигравала отмену дамицу исплазим ја њима (да им не останем дужна) само језик, па право у Народно позориште, где запањеном портиру кокетно кажем:

„Имам састанак са господином Предићем...” Он ме гледа чудно, зна да је управник Предић окорели нежења у годинама, али ко зна можда се сад матори успалио, па ме без даљих објашњења пусти горе на спрат.”

Мало је рећи да је Предић био запањен њеном појавом и наступом, док су његови сарадници гинули од смеха гледајући у њу као у чудо. Шта год да је Нушић пре тога рекао Предићу о Љубинки Бобић, она је то својим наступом подржала и потврдила.

Знајући да је улогу писао за Жанку, Љубинка је мислила да јој Нушић предвиђа удају за неког виђеног функционера из власти. Учила је глуму кроз своје улоге и уз велику подршку редитеља и педагога Јурија Раткина. Иако је због филмских улога које су махом биле комичне често везујемо за комедију као жанр у којем је бриљирала, на позоришним даскама је успешно оживела Хедвигу у Ибзеновој Дивљој патки, Кату у Коштани и Мадлен Петровну у Крлежиној драми У агонији и др.

Не изненађује да је Нушићева Живка коју је Љубинка Бобић заиграла у октобру 1964. године као пензионерка, у 67. години, њена животна позоришна улога.

Критичари се слажу да за такву улогу, и уопште улоге „Нушићевих жена” глумица мора да има „тело и лице и за трагедију и за комедију”, али и изражен људски карактер. Испразне личности Нушићеви ликови просто сажваћу и испљуну, претварајући сваку представу у неспретан аматерски покушај. Улога у којој је маестрално глумила по годинама далеко млађу жену без сумње је била тешка, али и неприродна за уобичајене позоришне поделе где глумице често играју ликове жена старијих од себе, а много ређе неколико генерација млађе. Љубинка Бобић, коју данас многи сматрају најбољом Нушићевом Министарком је увек скромно истицала да сматра како у тој улози није успела да достигне своју претходницу, Жанку Стокић.

Велико поштовање колега и публике задобила је током окупације, у страшно тешким временима по српски народ „кад је свиња била вреднија од бечког клавира”. Одбила је да заигра Дорину на премијери Молијеровог Тартифа у зиму 1942. године, улогу коју је силно желела и волела, и обавестила управу позоришта да под окупацијом неће играти. Тај инцидент није промакао Немцима који су је, као некадашњу специјализанткињу у берлинском и бечком позоришту, позвали на разговор да образложи своју одлуку. Након што им је без околишења рекла да „не жели да засмејава српски народ док се мрзне, гладује и гине од окупатора” наставила је да у сиромаштву дели судбину свог народа.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Bufonerija (@bufonerija)

На филму је имала велику срећу да игра ликове које су створили неки од њених омиљених писаца. Иако је знала да шалама добро избрука одмереног и повученог Иву Адрића када би се срели у кафани, Љубинка Бобић је као своју прву филмску улогу играла Јеленку из Андрићеве приповетке Аникина Три године касније, заблистаће као непоновљива попадија Сида у филму Поп Ћира и поп Спира, рађеном по истоименом роману Стевана Сремца, кога је сматрала за најбољег српског писца.

Из урнебесне Дилижансе снова (1960) је памтимо као Сару Падавицки, из филма Др (1962) снимљеног по мотивима Нушићеве комедије као госпођу Драгу, а из такође Нушићевог Народног посланика (1964) као Спириницу. Незаборавна је остала и по лику безимене врачаре из филма Први грађанин мале вароши (1961). Колеге и пријатељи су је памтили као даму бритког језика, оштрог хумора, народног жаргона и сочних псовки, за шта је кривила своју бабу Бојану. Са једнаком духовитошћу је описивала савременике, али и своје бурне љубави и боемски начин живота носећи поносно све мане као ордење.

Говорила је да постоје две врсте хумора, један урођен, из колевке, и један који се прави. Корене свог хумора је препознала у оцу, обућару Влајку, који је причама и анегдотама уз рад засмејавао породицу, пријатеље и муштерије. Управо та урођена „жица” за смех и суштинско разумевање хумора су кључ њене харизме, по којој је једнако као и по упечатљивим улогама памтимо до данас.

Непуна два месеца након што је 265. пут одиграла "Госпођу министарку", са таласа Радио Београда објављена је тужна вест: "Умрла је Љубинка Бобић". Био је 3. децембар 1978. године када је овај свет напустила мала дама великог духа, како су описивали ову глумицу над глумицама. Тај женски враголан, како су јој тепали сви који су је познавали опраштајући јој на понекад грубим и ноншалантно изговореним речима, та чаробница смеха, зауставила је саобраћај и постхумно. Када су из престоничког Народног позоришта износили њен ковчег, један полицајац је спречио аутомобиле и аутобусе да туда прођу, и то са само три речи: "Пролази госпођа министарка". На вечни починак је испраћена аплаузом од окупљеног народа жена која није признавала старост, па је често лагала за године. Није марила ни за признања, па чак ни за она велика којима је била овенчана, попут Награде за животно дело, Златне арене, Златног ћурана... О себи је говорила да је монденка, али да презире славу.

Пленила је невероватном харизмом, допадљивим стасом, по потреби мазном дикцијом, а плашила бритким језиком и чињеницом да без пардона може свакога да спусти на земљу. Псовала је, то је истина, пријатељи су признавали и додавали да чак и оне са њених усана звуче шармантно. Пила је и пушила, као прави боем. Одбијала је да се њен живот смести у књигу, јер би то, тврдила је, била биографија за смејање и плакање, па би више личила на антибиографију.

 

ЉУБАВНИ ЖИВОТ

Када би је питали зашто се није удала, говорила би да је позориште скуп хоби који тражи целог човека.

- Стално су ме звали госпођа Министарка. А ја им кажем: Оставите то јер сам ја предратна монденка, буржујка, да сам хтела могла сам се удати и за правог министра.

Знало се да је са директором Политике Владом Рибникаром имала лепу романсу, а она је причала како је у то време цео Београд био заљубљен у њу.

- Гледајући ме у сентишментиш улогама заљубио се у мене до ушију тадашњи млади и лепи директор 'Политике' Влада Рибникар. Ех, како смо се лепо проводили, а богме био је и галантан човек, нико као он није умео да ме обрадује поклонима. А ја сам тада била глумица-луксуз, нисам се џабе дивила Марлени Дитрих... није могао да ме купи поклонима и скупим проводима, али била је то заиста лепа романса... А тада је цео Београд био заљубљен у моје враголије и несташлуке, па што не би и Влада Рибникар, господско дете... Сад ми је од свега остала једна наша романтична фотографија: ја и Влада Рибникар у Кошутњаку заједно с мојом сестром Пелом

Причала је и како су јој Црњански и Раде - Рака Драинац "скидали звезде с неба".

- Рака је наравно уз поезију, а лепо је свирао и виолину, знао да се удвара. Мене је чак Рака и запросио, а ни ја тада нисам била нека фемка, па смо били баш згодан пар, онако млади и лепи. После представе "Скамполо" сачекивао ме с букетом цвећа испред Мањежа, па узмемо фијакер, возимо се да гледамо месечину у топчидерској ресторацији. И где све нисмо били, колико сам се само његових песама наслушала и револуционарних говора. Само лаже да му је "глад била бескрајна, а руке вечно празне", ко у оној познатој песми, знао је Рака да дрмне и добре хонораре, а руке су му биле највише запослене око женских сисића и бокова.

Нисмо се венчали, није ишло, јер сам ја била, бре, звезда ко Мерилин Монро и становала у палати, водила луксузан живот, а он захтевао да останем ко голубица на његовој јадној мансарди пуној књига и слепих мишева. И још тражи да само са њим одлазим у позориште и одбијем оне несташне улоге по којима сам постала чувена, да је лудовао тадашњи Београд. А био је и много љубоморан. Једном, због неке корпе цвећа добијене не сећам се ни од ког обожаваоца, ударио ми шамар, хтео да ме пребије ко мачку. Е, тада је било све готово...

Рецимо, раније док сам играла оне модерне дамске успијуше, чим неки од предратне господе дође у мој стан, одмах би да се скине. Мислим, да обеси свој капут о чивилук, а богме хтели су неки после тога да иду и до краја... Јер, ја сам тада не само ко глумица имала шта да покажем... Једном сам се тако нашалила са Крлежом, који ме је обожавао. Њега сам познавала из Загреба, а и играла успешно у његовим комадима, па ме је хвалио и веома ценио... Могу да кажем да нико тако лепо и слатко није знао да се смеје на моје штосове као Крлежа.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Bufonerija (@bufonerija)

 

 

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".