Један такав сусрет проткан искреним емоцијама, на Твитеру је описао Чачанин који се на овој мрежи потписује као "Гроф од Качулица". Њему је у возило ушла мајка са дететом, за које је касније сазнао да је аутистично. Разговор који је водио са малишаном и његовом мамом, преточио је у низ твитова, који су код многих по читању, изазвали и сузе.

Причу вам преносимо у целости:

Пред крај смене се увек унервозим иако данас није била толика гужва у шпицу. Долази позната адреса са које сам већ возио неког средњошколца у школу. Млади зврндов вечито касни, али добро плаћа. Крећем. Испред зграде нема уобичајеног путника.

 

Уместо њега ту је млада жена која држи за руку малог мршавог дечака, не старијег од 5 година. Она отвара врата и бори се са торбом док се малишан ћутке успузава на задње седиште и седа на средину.

"Добар дан, друже", поздравим га са осмехом, полуокренут. Малиша лагано подиже поглед, а на, до тада, озбиљном лицу се појављује осмех. Лагано устаје, загрли ме како је могао, онако стишњен између седишта и наслања главу на моје раме.

 

Кад ме пустио после неколико секунди, ја се, изненађен поступком, окрећем мало више. Очи крупне, тамне, дубоке као ни једне друге су ме нетремице гледале са насмејаног лица.

Жена улази и седа поред њега са питањем: "Сине, јеси ли поздравио чику?"

Малиша ћути, ја одговарам за обојицу: "Јесте, госпођо, изгрлисмо се к'о најрођенији." "Ех, такав је он... Идемо на Топалово само прво да свратимо до пекаре."

Док идемо ка пекари, њих двоје весело чаврљају, више као два детета у вртићу него као мајка и син. "Хоћеш пасуљ за ручак? М?" "Нема пасуљ!" "А хоћеш можда...пицу за ручак?!" "Дааа!!"

 

Стижемо пред пекару, њих двоје излазе и убрзо се враћају Дечак седа на исто место, у крилу држи кутију са пицом, завирује унутра, мирис се шири кабином. Настављамо. Поново чаврљање.

Уз мноштво узвика и ономатопеја провлаче се смислене реченице које малишан изговара са савршеном дикцијом. "Позваћу Тому, он воли да се игра са мном." "Хоћу! И Тома воли пицу." Онда је поново заћутао. Сад ја покушавам да прекинем ћутање: "Идеш, ли у вртић?"

Тишина... Мајка одговара: "Не иде. Он је аутистичан" Би ми непријатно. "Извините, нисам знао..." "Ма, немојте се извињавати. Није он толико проблематичан и затворен, само је мало... другачији. Он види свет потпуно другачије од нас."

 

Онда јој се отео и благ уздах: "Ето, вас је загрлио, а то ретко чини, нарочито кога види први пут. Понекад имам утисак да ми имамо погрешан поглед на свет а да га он разуме много боље од нас."

До краја вожње ми је причала о његовој љубави према животињама, како предивно црта људске ликове, како у ведрим ноћима зна да по целу ноћ нетремице гледа у Месец... Док сам враћао кусур, дечак је поново устао.

 

Овога пута ми је спустио длан на образ, потом опипао оквир наочара: "Ћао." "Ћао." Лепо је бити део тог света иза погледа тих крупних, тамних очију, дубоких као ни једне друге.", написао је он на крају приче, која је дословно расплакала велики број твитераша.

(Блиц)

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".