Он је за издање "Сабора" из 1997. године за рубрику "Моја прва тезга", детаљно описао први сусрет са публиком.
Фото: Сабор
- Љубав према музици сам наследио од оца. Био је човек који воли друштво и кафану. Дивно је певао и често песмом забављао друштво. Уживао сам гледајући како се весели са другарима, а све чешће сам и ја певушио. По мом родном Прилепу то се брзо прочуло.
- Као осмогодишњак, учествовао сам на такмичењу "Златно славујче" у Скопљу. Певао сам песму Слободана Лелића "Жене, жене све за љубав дају" и победио! Када су од мене тражили да певам дечје песмице, ја сам се само смешкао. Како да певам песме за децу, када су остала деца за мене клинци?
Комшије и пријатљи су све чешће тражили да им певам. Многи људи у мом крају одлазили су на рад у иностранству. Када би, једном годишње, дошли у завичај, молили би ме да им нешто отпевам. Снимали су ме и касете носили са собом, у бели свет.
Са девет година сам имао "велико" певачко искуство. Пред крај године локални музичари из Прилепа ме позваше да са њима певам у новогодишњој ноћи! Пристадох! Само, како да своју одлуку саопштим родитељима? Ако им кажем истину, полудеће. А онда од тезге и бицикла који сам планирао да купим од зарађеног новца - ништа. Одлучио сам да ћу ноћ преспавати код тетке и замолио их за одобрење. За дивно чудо пустише ме.
Прочитајте још
Фото: Сабор
Лепо сам се обукао. Имао сам нове панталоне, а пронађох и сако који је на мени висио јер је био превелики. Нисам се узбуђивао због тога. На договореном месту у близини моје куће, нађох се са "колегом" хармоникашем, а он ме одведе у локал "Слобода". Обећао је газди да ће му довести "чудо од детета", а газда је био одушевљен. Кад почех да певам, завлада тишина. За све госте, био сам невиђена атракција. Страх нисам осећао, за трему нисам ни знао да постоји. У локал су стално пристизали нови гости. На крају, више није било места за све! Певао сам, певао, певао...
Одједном ми се страшно приспавало! Око пола два, заспао сам за радним столом... Таман сам почео да сањам лепе снове, кад шеф оркестра навали да ме дрма.
- Мали, не спава се на радном месту - рекао је.
Скочио сам! Шта ми би, ја сам велики момак, а велики момци у то време не спавају! Брзо сам се расанио. Човек ме је одвео да се умијем и поново сам био у форми. Немам појма како, али сам јуначки певао до четири ујутру. На крају је у мојим џеповима била лепа гомилица пара.
Фото: Сабор
-Сутра сам спавао до касних поподневних сати. А када је мама завирила у моје џепове , само што није пала у несвест.Одакле ми толике паре? Објашњавао сам поносно да сам их зарадио Позвала је тату. Помислили су да сам новац негде украо! Да бих се одбранио, отрчао сам да доведем хармоникаша. Он је моју причу потврдио. Не могу вам описати татин бес. Грдио ме је, претио ми је, објашњавао ми је да сам сувише мали...
- Нису ми дозволили да им нешто купим од добијеног новца. Наставио сам да редовно идем у школу и да ређам петице. Наставници су према мени били благонаклони, и као добар дечак, уживао сам у протекцији коју сам имао.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 17. marta 1997.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
