Жени је рођена 1927. године. За време одвођења Јевреја у логору Сајмиште четрнаестогодишња гимназијалка је под лажним именом побегла у Ниш. Ухапшена је 1943. и одведена у берлински Гестапо одакле је ослобођена тек 1945.
Вративши се у Београд, Жени уписује Правни факултет и 1947. се као новинарка запошљава у Политици. Тада су тек кренуле њене муке.
Као Јеврејка за време Другог светског рата Жени је преживела страхоте нацистичких логора, али је касније говорила да је оно најгоре и најстрашније доживела тек на Голом отоку на који је пристигла бродом "Пунат" са суседног Светог Гргура. Томе је претходило мучење, а све због неукусне шале на рачун друга Тита коју је препричала.
- Југославија је освојила прво место на светском сајму цвећа, а знате ли зашто? Јер је узгојила белу љубичицу од сто кила - рекла је Жени у друштву својих колега на послу алудирајући на песму "Друже Тито, љубичице бела, тебе воли омладина цела".
Фото: Архива Борбе
Због овога је 1949. године ухапшена и депортована прво у Рамски рит, затим у Забелу код Пожаревца, а затим је уследио затвор на острву Свети Гргур и на крају Голи оток.
Прочитајте још
Како је тачно завршила у затвору описала је Политика 2013. године у једном од ретких текстова о Жени.
- Колега јој је једном испричао шалу како је Југославија победила на међународном такмичењу у цвећу јер је узгојила љубичицу белу од 100 кила, алудирајући на песму "друже Тито, љубичице бела, тебе воли омладина цела". Пошто је препричала виц у редакцији, по Жени Лебл долазе два удбаша јер је, рекоше, говорила против Тита и није пријавила народног непријатеља од којег је чула спорни фазон. Одводе је у затвор УДБ Главњача, потом у логор Рамски рит, па у Забелу, Гргур, и Голи оток. У пет затвора, где је била од априла 1949. до октобра 1951., од ње су тражили да промени мишљење и призна кривицу. Исписана је потом и из Удружења новинара - стоји у тексту о Лебл објављеном у Политици у јулу 2013. године.
Сазнавши да су и жене биле на Голом отоку, о чему се тада није говорило, Данило Киш, који је у "Гробници за Бориса Давидовича" писао о комунистичким гулазима у СССР-у, наговорио је Жени Лебл да пише о томе.
Тако настаје "Љубичица бела", објављена 1990. а књига у Израелу постаје бестселер.
Са Жени Лебл и Евом Нахир, Киш ради и филм "Голи живот" у режији Александра Мандића.
Описивала је страшна искуства у затворима, а најпотресније је било искуство с Голог отока.
- Само жедни знају да цене воду. Биле смо окружене морем, а жедне до лудила. Спознале смо како је компликовано ишчупати стену из њеног природног окружења. Тада научите да камен има жиле куцавице, и где да га распорите. Чупале смо темеље стена које су тамо биле вековима, мењале смо природу - писала је Жени.
- Девојке су претваране у старице, отпадали су им зуби, оболевале су док су им стизале вести да су их се одрекли деца, мајке и мужеви, јер су постале народни непријатељи. Нуђена им је слобода под условом да постану доушници и да ћуте о томе шта су доживеле, иначе ће им страдати породице - писала је она.
Жени је на Голом отоку била све до 1951
Након помиловања због "вица дугог две и по године" нигде није могла да се запосли. Тражила је ново држављанство и ускоро заувек отишла у новоформирану државу Израел.
Преминула је у Израелу 2009. у свом стану, као достојанствена старица и, упркос свему, у дубокој старости. Било јој је 82 године.
БОНУС ВИДЕО:
