Осим по улогама, био је познат и као један од најзгоднијих глумаца, за којим су девојке "откидале". Первић је 1993. године говорио за "ТВ Новости" на различите теме, а одломак из текста прочитајте у наставку:
Позориште на Теразијама омогућило је Игору Первићу да споји две своје љубави и талента - певање и глуму. Стални члан овога ансамбла постао је када је представа у којој пева, игра и глуми "Престаће ветар" постала хит. Жицу за уметност овај млади београдски глумац наследио је од маме, познате балерине, познате балерине и кореографа Лидије Пилипенко. Међутим, тврди да никада није користио привилегије утицајних родитеља, није ни размишљао да га мајка "уведе" у Народно позориште, нити је икакве користи имао од тога што је његов отац Мухарем Первић, био утицајан на Телевизији.
Са својих метар и деведесет два, плавим очима, тамном косом и оно дара што има, без проблема и како тврди без икакве везе уписао је Факултет драмских уметности. Убрзо је схватио да му је ова школа већ оптерећење него прилика да на њој нешто научи па је решио да напусти факултет. Чак и најдобронамернији пријатељи били су скептични према овом његовом поступку и упозоравали га да је диплома диплома, а он је решио да, ипак, може и без ње.
Ризик му се исплатио, добио је ону једну праву улогу у већ поменутом комаду "Престаће ветар" и као на Бродвеју, што је реткост за наша репертоарска позоришта која не примају ни људе са дипломом ФДУ, одмах добио уговор на потписивање.
Фото: репринт ТВ Новости
Уследила је затим драма "Ноћ у кући моје мајке", па серија забавно музичких емисија "Млади лавови" у којој се показао и као ТВ водитељ, а најупечатљивије тачке у овом шоу програму биле су оне у којима је певао. Музикалност, и склоност ка театру Игор је повукао од руске, мајчине, гране породичног стабла, а уз то је, каже Лидија, и слика и прилика свог деде Константина Прилепина, индустријалца који је од црвеног октобра побегао прво у Немачку, где се оженио, па затим у Краљевину Југославију. Наочитост је оно по чему га београдска чаршија најчешће помиње и то у контексту трачева; "онај лепи дечко сада је са овом или оном познатом, атрактивном дамом". То су измишљотине, уверава нас, јер је већ пет година са својом Јеленом коју много воли.
Прочитајте још
Многи младићи му истински завиде. Његове фотографије обавезан су декор девојачких соба, за представе у којима игра тешко се долази до улазница од девојчица које "утврђују градиво" гледајући их по други, трећи, пети пут, засипају га гомиле писама са љубавним порукама, па и понудама за женидбу, пресрећу га на улици због аутограма, или тек да би се руковале с њим... Међутим, Игор је на све то већ навикао, и како нам каже, то га не узбуђује баш превише. За њега је то неизбежно у послу који ради, и тврди да није одбио да потпише ни један аутограм. Увек љубазно разговара са сваком девојком која успе да "ископа" његов број телефона ("Углавном ме зову да им објасним како се постаје глумац и препоручим им неки монолог за пријмени на Академији").
Фото: репринт ТВ Новости
Навику да га "женске прогањају" Игор је стекао такорећи од ране младости. Док је још као средњошколац, почетком осамдесетих, певао у групи "Дух Нибор", пунили су ондашња рок места као што су "Дадов" и клуб на Ликовној академиј и захваљујући томе што су тадашње клинке, и не само клинке, долазиле да "овере" фронтмена. Поред Игорових обожаватељки, група је имала и велики број поклоника међу онима који су пратили збивања на београдској сцени. Важили су за велику наду, која се, ето, игром случаја није остварила, јер је свако од тадашњих чланова, кренуо неким својим путем. Један Игор (Первић) отишао је у глумце, други (Гостушки) у композиторе, Реља Мирковић у редитеље, једино се саксофониста Душан и гитариста Душан помало још баве поп и рок музиком, као студијски музичари.
- Мени је период који сам провео певајући у "Духу Нибору" нешто најлепше чега се сећам - признаје Игор. - Живело се тада далеко лагодније и мирније. Будућност је изгледала лепша из те перспективе. Са групом сам пропутовао целу тадашњу земљу. Свирали смо у Љубљани, чувеном загребачком "Кулушићу", Приштине и где све не... Садашњи клинци неће моћи да осете како је то било лепо у Југославији док је она још трајала. Данас је све друкчије, живи се од данас до сутра.
Данас је, примећује Игор, и Београд много друкчији. Помало му је тешко да дефинише шта се то у атмосфери града променило, али је, каже, дух онога што се дешава на улици сасвим нешто десето од онога из осамдесетих.
Фото: Зоран Јовановић Мачак
- Када изађем у град, чак и на неко одређено место као што је рецимо СКЦ, где бих очекивао да сретнем неког од људи које знам, дешава ми се да не препознајем ни једно лице - наставља. - Готово да су сви моји пријатељи са којима сам растао отишли у свет. Телефонски именик ми је све тањи. Ти, неки нови клинци, потпуно се разликују од нас. Нама је била фора да смувамо неку рибу. Њима је фора да се потуку. Не разумем њихову агресију и морам да признам, не верујем у ту генерацију која долази!
Оно што га држи овде је што још може да ради свој посао са људима који воле позориште, оазу мира и лепоте у ово ружно време. Али, највероватније то неће моћи дуго да га задржи у овој земљи из које су отишли њему блиски људи. У Београду остаје све до истека уговора који је потписао са Позориштем на Теразијама, односно до краја следеће сезоне, а онда одлази у Њујорк. Наиме, Игору се посрећило да добије стипендију за чувени "Акторс сутдио". Једноставно, послао им је касету са снимком ТВ филма "Ноћ у кући моје мајке" у којем игра главну улогу и са неколико спотова из шоу програма "Млади лавови" у којима и пева. Добио је писмо којим га обавештавају да је примљен у ову чувену глумачку школу, кроз коју су прошле многе звезде Холивуда и Бродвеја.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "ТВ Новостима" 20. јануара 1993. године. *
БОНУС ВИДЕО:
