Ленка и Ензо Ригони били су према Златку пажљиви и након само две године су га усвојили, а тада је судски одлучено да Златко Фистонић промени име и презиме у Николас Ригони. Наравно, наставио је да живи, школује се и ради, а временом су се преселили у Лос Анђелес, пише Слободна Далмација.

"Године 1983, током одмора на Хавајима упознао сам Норвежанку Гри Бернхардсен, заљубили смо се и кући вратили као партнери. Три године касније венчали смо се у Несодену код Осла, јер је она желела да у том свечаном тренутку буде близу своје родбине и пријатеља. Касније смо добили синове, данас тридесетогодишњег Петра и шест година млађег Даниела, да би се једно време сви вратили да живимо у Застражишће", прича Златко за Слободну Далмацију.

Биле су то добре године када је Гри играла за изузетно популарни Женски клуб за мали фудбал "Луде коке" из Јелсе - драга, омиљена и најбоља играчица с капитенском траком.

Фото: Профимедиа

 

Некако у то време, пре повратка целе породице у Норвешку, Златко је 2002. године преко матичара у Јелси поднео захтев да му се призна брак с његовом супругом што му је одбијено, и то, како каже, без сувислог разлога.

"Деца су рођена као Ригони, али им је у законом прописаном поступку признато хрватско држављанство, обојица имају држављанство на презиме Фистонић. Није ми било јасно зашто ми онда не признају брак, па сам помислио да морам мало боље сложити сва та своја документа", прича Златко.

Он каже да је имао оригиналну судску одлуку о усвојењу од тетке и тече, али је у Норвешкој још превео родне и венчане листове и друге потребне документе.

"Нешто од тога обавио сам и у нашем конзулату, све с печатима, чак сам у само десет минута успео да променим, односно вратим своје изворно име и презиме, па сам 2008. поновно поднео захтев код истог матичара у Јелси", са резигнацијом прича Фистонић.

Видео је да ће поновно бити проблема, па је телефонски разговарао с шефицом матичара у Сплиту. Закључио је да су "они увређени што се за његово усвајање у Америци није питала бивша Југославија", премда је од тада прошло готово 60 година. Како Златко каже, није му дала никакву наду и на крају је и тај захтев одбијен.

Фото: Профимедиа

 

Нешто такво није видео, нити чуо, иако је у својих 70 година прошао цео свет. Више није знао шта да ради и доживео је то као увреду да му се брак не призна ни након 20 година, што са собом носи озбиљне последице у смислу права које би његова супруга имала у Хрватској.

"Недавно сам чуо да су се у међувремену променили министри и да сада на томе раде неки нови људи. Пре две недеље сам са истим документима отишао до матичарке Јасне Пленковић у Јелси, а када ме саслушала констатовала је да би чињенице о усвајању, без обзира на оригиналну одлуку суда у Чикату, требало проверавати у САД-у. Ајде добро, прихватио сам и то питајући хоће ли то бити све с тим у вези, а она ми је одговорила да има ту још неких препрека, па сам се стварно питао живимо ли ми у 21. или 19. веку. Бирократија у Хрватској је заиста апсурдна и због ње ће се наши људи ретко враћати из иностранства, чак и пред крај свога живота", ", каже Златко.

Фистонић јој је, због свега наведеног, предложио да је најбоље да се овог лета, када му супруга дође на Хвар, поновно венчају. И тада је њеним коментаром напросто био изненађен, рекла му је: "Па, што Ви мислите да бих ја то допустила, како можете то и помислити ако сте већ ожењени?", тако да више ништа није разумео.

Одлучио је да причу подели са медијима, не ширећи је са потешкоћама око издавања хрватске возачке дозволе, пријављивањем боравишта при доласцима у домовину..., али не може се отети утиску да Хрватска још пуно тога треба да учини да би своју администрацију довела на ниво западноевропских земаља, на оно да буде на услузи својим грађанима.

Како наводи Слободна Далмација, питања у вези са овим случајем послали су Министарству управе, али одговоре још нису добили.

БОНУС ВИДЕО: