Део ове драгоцене монографије нашао се и у издању "Вечерњих новости" из 2005. године.

"Како су године пролазиле, један успех је сустизао други (од радија, преко позорнице, до малог и великог екрана), а популарност попримала ретко виђене размере, у Миодрагу Петровићу је, можда чак јаче него у његовим критичарима расло сазнање о разлици која постаје све уочљивија између Чкаље глумца и Чкаље забављача, при чему се као најважније, наметало питање: да ли - и у којој мери - овај други смета првом, саплиће га, успорава, гура у други план?

Фото: Архив Новости

 

 

Већ средином шездесетих Чкаља је савршено свестан свих важних адута који му, као глумцу, стоје на располагању:

- Моћ трансформације заиста ми је помогла, јер ја и њу сматрам неком врстом уметности коју, као што се зна, не поседује сваки глумац.

- Много волим да импровизујем! Задај само тему и пусти ме! Импровизација је код мене увек сведочанство тренутног надахнућа. То долази спонтано и ја тога нисам свестан, поготово зато што ја имам велику трему кад радим. Та трема ме прати  без обзира на то шта и колико пута играм. Када импровизујем, ја видим свог партнера, али не видим га као колегу-глумца, видим га као личност у комаду који заједно играмо, и онда се према њему тако и односим. Тим правцем иде и моја импровизација.

- У позоришту не осећам рампу, она је за мене "крај света". Исто тако не осећам ни телевизијске камере. На сличан начин понашам се и пред публиком и пред камерама.

С једне стране пред њим су често искрсавали изазови за Чкаљу глумца:

- Играо сам три године  Владимира у Бекетовом комаду "Чекајући Годоа", и то је за мене било изванредно освежење, као и улогу Тодора у "Крмећем касу" Александра Поповића, такође у Атељеу 212. Молио сам и тражио такве улоге, а увек су ми одговарали како би то било изневеравање публике, да бих тиме изневерио и самог себе, да публика не би желела да ме види таквог. Али то је варка, јер по мом мишљењу, публика хоће да види глумца у свој његовој изражајној разноврсности. Зато - осим у неколико ретких случајева - нисам наилазио на разумевање, нити су прихватане моје молбе и захтеви... По својој пририди, ја сам изузетно сентименталан човек, рекао бих: романтична личност. Необично волим онај наш некадашњи романтични позоришни репертоар, кога се сећам још од својих малих ногу. Моја жеља одувек је била да играм наше људе, али наше људе не само у оном смислу  у коме их најчешће играм, него и у једном трагичном смислу, са свим оним трагичним  и комичним околностима које их прате у животу и кроз које они свакодневно пролазе.

Фото: Архив Борбе

 

 

С друге стране, носио је вишегодишње бреме глумца забављача, улогу стожера у позоришту које се само издржава:

- Рад у позоришту не бих много везивао са радом на телевизији. Мој рад у позоришту био је помало и присилан рад. Пошто сам био у позоришту, у којем нисам имао добре редитеље, а и где сам играо све и свашта, јер сам то морао да радим - ја бих да ми ту моју позоришну делатност одвојимо од мог доцнијег рада. Мислим да тај претходни рад, осим, разуме се, извесних изузетака, није био на нарочитој висини. Морао сам да играм што рекох, све и свашта, комаде сумњивих литерарних вредности, па, ако хоћете и комаде сумњивих писаца. Све је то било у стереотипним режијама, о томе говорим - не осећам се баш најпријатније. Понављам, у позоришту нисам имао редитеље - и ту је, наравно, било изузетака - који су из мене могли да извуку оно што сам ја као глумац доносио...

- Нажалост, због тога се ни ја нисам много трудио да радим на улози, јер помоћи од редитеља није било. А на телевизији, у Лоли Ђукићу имао сам велику помоћ, не само зато што је он умео да ми каже шта хоће, него и зато што је имао самосвојни начин опхођења према глумцима. И када му се нисам свидео, он своје примедбе није изрицао негаторски, него је увек налазио методе којима ми је указивао на путеве чијим смером треба да се иде. Због свих сличних искустава, ја сам рад на телевизији схватио много озбиљније него рад у позоришту.

Отуда и пропуштене прилике које није заборављао. Једном згодом, радило се о Шекспиру и Зорану Радмиловићу:

- Жао ми је што се нисам вратио у Атеље 212, да радим са Зораном Радмиловићем. Јер, да смо се нас двојица дочепали Ибија или Радована, мислим да би представе трајале до зоре, а онда би публици рекли: "Људи, сутра настављамо"! Можда смо могли да играмо данима. Искрено говорећи, пружила ми се и оваква прилика. Почели смо Зоран и ја да радимо "Богојављенску ноћ". И направим глупост! Опет, због неког снимања, напустим позориште! Ето, то је оно за чиме највише жалим.

Фото: Архив Борбе/ Фотодокументација Борбе

 

Дилеме и интимна размимоилажења на линији Чкаља глумац и Чкаља забављач, јављаће се и у филмском опусу Миодрага Петровића. Јованча Мицић "На путу око света" показује како може да се снађе у карактерној комици првог реда, док му Ненад и Предраг из "Бог је умро узалуд" служе за савршену инкорпорацију управо поменуте "удвојености", с једне стране као симпатични, неспретни наивко и сањар у коме одмах препознајемо "нашег", свима нам драгог "Чкаљу", с друге стране као отресити, супериорни, коренито рационални лидер, у ком се наслућује колико тога може Чкаља да одигра ван свог уходаног "фаха".

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz najveće novinske arhive na ovim prostorima, štamparije Borbe, a ovaj članak je izašao u Večernjim novostima, 28.03.2005.*

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".