Његово ремек-дело "Дервиш и смрт" дефинитивно је једно је од највећих која су написана на српском језику, те је и далеке 1982. године његова смрт у тексту у часопису "ТВ Новости" означена као "непреболан губитак" за овдашњу књижевност и културу уопште.

У тексту који преносимо у целости, има речи о томе како је Селимовић живео, као и шта његова дела чини ванвременским и значајним:

"Власт ствара насилнике од својих носилаца, агресивне и безобзирне људе, неосјетљиве на туђе невоље, слијепе за праве животне проблеме, циничне на жалбе и притужбе, самоувјерене јер могу заиста много, нарочито ако им то прилике и односи допусте. У том случају јавља се и безброј полтрона који су њихова војска. Поштен и отворен човјек, који поштује своју поштену мисао и праве вриједности, обично је жртва, и то најчешће полтрона, а не људи на власти. Полтрони су ђубре једног времена, и на њему расту сва зла овог свијета."

Ово није рекла нака од личности из књига Меше Селимовића, већ сам писац, у једном интервјуу, пре неколико година. Многи ће се, међутим, пресетити да је мисао о власти и моћи као најтежој, најчешћој и најпоразнијој људској особини, развијена у оба славна Селимовићева романа, "Дервишу и смрти" и "Тврђави", а и у неким другим делима. Она је један од кључева за продирање у вилајете невеселе мудрости о човеку и свету распрострте иза узбудљивих прича којима нас је тај стваралац заувек придобио и опчинио.

Фото: Новости архива

 

У последњих неколико година изгубили смо највеће писце српскохрватског језика: Андрића, па Црњанског, па Крлежу, па сад и Селимовића. И да нам је књижевност већа него што јесте, и да јој је традиција дужа и богатија, толики губици би је приметно осиромашили. Овако, то су губици непреболни, који ће се поколењима осећати. Ко зна када ће нам стасати писци кадри да створе дела толико лепа, снажна, мудра и истинита.

Мехмед Меша Селимовић ишао је кроз живот тихо, али не склањајући се ветровима и не пригињући главу. Четрдесет четврте на одговорне дужности у Београду. Четрдесет седме искључили су га из Партије због одбијања да сведочи о интимном животу. Почетком педесетих је готово гладовао. Писао је лишавајући се сна, а дане је проводио радећи по неколико послова. Радио је, али каријеру није направио ни у једном, осим касније у уредничком, јер се предност давала спретнијим, практичнијим, прилагодљивијим карактерима: горда достојанственост и неподмитљива замишљеност никада нису биле цењена роба у очима бирократије. О Селимовића су се огрешили многи, и установе и појединци; он није ни о кога недолчним гестом, али јесте својом принципијелношћу и независношћу духа. "Сматрам да морам да изгурам свој камен уз брдо живота са што више моралног достојанства" - рекао је једном. И учинио је то, одолевши разноврсним, понекад и врло тешким, притисцима.

Имао је тежак живот, али се није жалио. Схватао је несавршеност људске природе, неправде и зла примао је унапред из разумевајући, а доброту као нешто неочекивано и ванредно. Па ипак је волео човека и посветио му сву своју откривачку и стваралачку снагу. Сагледао је у њему страхове и неостварљиве чежње, наметнута ограничења и осећање усамљености, заробљеника туђих и властитих идеја, и тамничара туђег и властитог. У својим великим романима све те, и многе друге особине, изразио је кроз личности минулих епоха, оних у којима је Босна подносила турску окупацију, али са јасним уверењем да између ондашњег и данашњег човека нема битне разлике, и да су људи некада патили од истих узрока као и данас, волели и мрзели на исти начин, бојали се и радовали једнако као и ми. А зашто је онда одлазио у то давно време да би говорио о нашем? "Једноставно, да бих се лакше кретао, да не бих повредио велику осјетљивост савременика, да се не бих опекао у узаврелој каши текућег живота" - објаснио је сам.

Фото: репринт ТВ Новости

 

Опекао се много пута, и поред толиког опреза. Чак је и "Дервиш и смрт", ремек-дело наше књижевности, наишло на жестоке реакције неких критичара, као шроза која исповеда потпуни песимизам и сврстава се, дакле, у фамозни "црни талас" нашег сваралаштва. Срећом, брзо је преовладао разум, и тај роман је добио све најзначајније награде (Авнојеву, Његошеву, НИН-ову, Горанову, итд), по чему је без премца у историји ове књижевности.

И кад је хваљен и кад је нападан, Меша Селимовић је остајао достојанствен, замишљен над оним што се дешава око њега и у њему самоме. Одговоре је давао у својим делима, а многе није стигао да да. Последњих година борио се са тешком болешћу и патио што га она спутава, не дајући му да оствари неколико књига које би довршиле и домислиле оно што је дотад започео и мислио. У овом тренутку тешко је и претпоставити колико је наша књижевност, и наша култура уопште, због тога остала сиромашнија.

Фото: Новости архива

 

Целог живота залагао се за заједништво наших народа, за афирмацију оних вредности које их повезују и држе у блиском сродству, и дизао глас против митова о изразитој посебности, и снага, у сваком народу, којима су ти митови дражи и од заједништва и од чињеница. И то га је излагало невољама. Међа Селимовић, међутим, никада није подлегао чарима и ћудима дневне политике или помодних духовних настројења. Он је, загледан у будућност, описивао садашњост кроз призоре и ликове из прошлости овог тла. Ствар је наше мудрости колико ћемо проникнути у његове поруке.

Човек као што је Меша Селимовић драгоценост је коју време неће прекрити патином. Речено је да само осредња дела имају своју судбину, а она изузетна своју егзистенцију. Врхунска остварења Меше Селимовића, пре свега романи "Дервиш и смрт" и "Тврђава", генерацијама које долазе указиваће се у значењима која ми нисмо открили, и увек ће у њима бити смисла важећег и вредног за све људе, и наше и остале.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 16. јула 1982. године.*

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".