Родитељи су били шумадијски сељаци са деветоро деце. Драгомиру и Катарини је Никола био прво дете, док је осталих осморо поумирало од разних болести. Један од њих, Душан, је погинуо у рату 1914. године, отац блаженопочившег Владике Јована. Николај је крштен у манастиру Ћелијама, који је био парохијска црква села Лелић.
Породица Велимировић потиче од Антонија Јовановића који се доселио у ове крајеве из Сребренице. Данас тај засеок у Лелићу називају ''Бошњаци''. Био је начелник среза подгорског и један је од виђенијих људи тог времена. Сахрањен је испред врата манастира Ћелија. Гроб му је био очуван са каменом плочом и крстом од црвеног меремера. По сину Антонијевом - Велимиру, настало је презиме Велимировић.
Отац је био ретко писмен сељак за оно доба. Поред тога што је био сељак, он је био писар подгорског среза. До данас су сачуване пресуде потписане његовим читким рукописом.
Фото: Архива Новости
Он је често одсуствовао од куће, те је његова супруга Катарина, касније монахиња Екатерина, преузела бригу о васпитању деце. Она је била први учитељ и васпитач Николин, а као дете га је водила на богослужење и причешће у манастир Ћелије. Учила га је да се крсти и моли Богу. Тога се сећао и описивао у својој аутобиографској молитвеној песми - ''Молитва роба у тамници''.
Школовање
Као најстарији и најбистрији, његов отац је одлучио да Николу упише у школу. Основна школа у Лелићу је тада била у оквиру манастира Ћелије. Деца из удаљених села су похађала ову школу, те је манастирски конак претворен у интернат. Он је своје школовање почео под куполама светоархангелског храма у манастиру Ћелије.
Прочитајте још
Фото: Архива Новости
Његов учитељ, Михаило Ступаревић, уочио је ревност и даровитост Николину, па је саветовао његовог оца да га шаље на даље школовање. Уписао је Ваљевску гимназију која је била на добром гласу, али није била потпуна. Покушао је да се упише на Војну академију са својим другом Петром Косићем, касније генералом Југословенске војске који је учествовао у пучу 1941. године када је Југославија рекла судбоносно ''не'' Хитлеровој Немачкој.. Није успео да се упише због неухрањености и малог обима груди.
Одлучио се за Београдску богословију. Био је знатно образованији од остатка генерације, јер је услов за упис на богословију био да се заврше два разреда гимназије - Николај је завршио 6. Одушевио је професоре својим разумевањем проблема из науке, филозофије и теологије. Користио је слободно време да више научи и да се усаврши. До краја школовања је прочитао Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа и наравно Његоша. Био је заинтересован за Индију и њихову културу.
После завршетка студија, постао је учитељ у селу Драчићу недалеко од Ваљева. Ту се спријатељио са Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе. Одлазио је са њим на свештене обреде у село где је упознао духовни живот села и сељака. После кратког времена у Драчићу, постављен је за управника школе у Доњим Лесковцима, али та учитељска служба није била циљ младог Николе.
Фото: Архива Новости
После завршетка богословије, као даровитом ученику понуђено му је да иде на студије у Русију. Он је желео на запад па је сачекао. Одлуком министра просвете је обезбеђена стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској. Први пут је добио потребне услове за студије, имао је државну стипендију и пристојан живот. Добро је научио немачки, слушао је предавања широм Швајцарске и Немачке. Докторирао је на тему ''Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве''.
Вратио се у Београд и одлучио се да настави студије у Енглеској на Оксфорду. Није одмах добио стипендију, али је интервенцијом и везама проте Илића убрзо и тај проблем отклоњен. Научио је гнлески и завршио студије па је докторирао други пут на тему ''Философија Берклија''. Тему је бранио на француском у Женеви. Вратио се у Београд са два доктората и перфектним знањем три европска језика.
Зазирали су од њега у Београду, гледајући са завишћу на чињеницу да је докторирао у римокатоличкој Европи. Нису му признате дипломе због тога што није завршио пуну гимназију. Тако се са два факултета, два доктората са два европска факултета вратио у шпколску клупу и завршио седми и осми разред у Другој београдској гимназији. Предавао је на богословији световне предмете и језике.
Монашење
Фото: Архива Новости
Тек што је почео предавања, разболео се. Боловао је дуго и тешко, а у болничкој постељи се заклео да ће примити монашки чин и себе ставити на службу српској цркви и своме народу. Овај завет је испунио 20. децембра 1909. године са 29 година у манастиру у Раковици. Додавши ''ј'' на своје име, добио је и монашко Николај.
На предлог Митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај иде на студије у православну Русију да се ''оправослави'' говорио је Митрополит. Духовну академију у Петрограду је уписао тотално анониман, не доносећи са собом нити писмо Митрополита, нити претходне дипломе. Слушао је предавања и сотао потпуно непознат до првог учешћа у дискусији. Знањем и талентом, али и говорничким даром, задивио је професоре и студенте, а посебно петроградског Митрополита који му је одмах ''средио бесплатну возну карту по целој Русији. Тако је кренуо у обилазак Царске Русије.
Боравио је потом у Сарајеву, па је пред људима на десетогодишњицу српског културног друштва ''Просвета'' почео проповед потресним речима.
- Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда - а поздрављен је овацијама. Тада је одушевио припаднике ''Младе Босне'' који су се над његовим ''Бесадама под Гором'' и Јеванђељем Христовим заклели на верност и истрајност уочи сарајевског атентата. Тада се упознао са Дучићем, Шантићем и другима.
Америка и Енглеска
Фото: Архива Новости
Малена Србија и велики српски народ су кренули ка Голготи у уједињење и борбу за слободу свих јужнословенских ратовања. Послат је од стране Николе Пашића у Америку и Енглеску да пропагира праведну српску борбу. Четири године је провео у англо-саксонском свету, држао предавања и објашњавао је праведну српску ослободилачку борбу. На великом збору у Чикагу је придобио знатан део народа. Тада се у редовима Срба на Солунском фронту појавио велики број добровољаца из ових земаља.
Владика Жички и Охридски
По завршетку рата је изабран за епископа Жичког одакле је убрзо пребачен у древну Охридску епископију. Био је члан бројних дипломатских делегација. Као епископ развија мисионарску и јеванђелску делатност. Свакодневно путује по епархију и по угледу на Светог Саву обнавља порушене цркве и манастире, оснива сиротишта, али и подучава народ.
Фото: Архива Новости
Због близине византијског утицаја, он се скроз окренуо Светим оцима и духовности византијске класике. Враћен је 1934. на трон Жичке епархије, па се одмах дао у обнављање манастира Жиче која је засијала поново Немањићким сјајем. Обновио је венац манастира у Овчарско-кабларској клисури која је тада названа Српска Света Гора.
По конкордатској кризи 1936. није могао остати нем, те је устао у заштиту свог народа. Конкордат је пао. Касније је уз Патријарха Гаврила учествовао у мартовским догађајима 1941. године и имао је удео у рушењу антинародног пакта владе Цветковић-Мачек. Немци му то нису заборавили.
Вихор рата
Југославију је захватио пламен рата који је већ букнуо у Европи. Ухапшен је по наредби од стране војних и полицијских снага окупатора. Под стражом је био све до 1942. године када је пребачен у Панчево. Крајем 1943. му се придружује у заточеништву и патријарх Гаврило. Тамничке дане је провео у раду и молитви.
Фото: Архива Новости
Пред крај рата се заједно са Патријархом Гаврилом нашао у концентрационом логору Дахау у Немачкој. Били су једина два црквена великодостојника у Европи. Ослобођен је од Америчке дивизије 8. маја 1945. године. Патријарх се вратио у земљу и преузео дужност поглавара Српске цркве, а Николај је кренуо голготским стазама емиграције. Није се слагао са новим режимом, те је одбио да се врати у вољену Србију.
Фото: Архива Новости
Из Америке је слао пакете и помоћ црквама и манастирима, монасима и монахињама, свештеницима, али и народу. Све што је имао, поклонио је свом народу. Мирио је Србе у туђини и учио их да остану везани за своју цркву и обичаје.
Смрт
Фото: Архива Новости
Упокојио се мирно 18. марта 1956. године током молитве. Пренет је из руског манастира у српски манастир Светог Саве у Либертвилу и сахрањен је уз велике почасти поред манастира. Зајецала су звона православних храмова широм света.
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
