Можда би Југославија боље прошла на Светском првенству у Немачкој 1974. године да није било Јосипа Броза, који је према неким тврдњама учесника продао утакмицу домаћинима за чак 700 милиона тадашњих дојче марака.
Југославија је имала респектабилан тим, али није остварила свој такмичарски максимум, тврде добро упознати љубитељи фудбала бивше државе. Била је то једна у низу генерација која је испраћена на Мундијал са великим очекивањима а вратила се са резултатима далеко испод очекивања домаће спортске јавности.
Репрезентација је одлично стартовала у првој фази турнира, и када се тек очекивао прави захам, уследио је потпуни потом.
Југославија се тада налазила у групи са Бразилом, Заиром и Шкотском. На отварању шампионата, пред 62 хиљаде гледалаца у Франкфурту одиграли су нерешено са фаворитом Бразилом 0:0 и већ на почетку наговестила могућност за великим резултатима на првенству. У другом колу екипа коју су чинили Џајић, Шурјак, Каталински, Богићевић, Облак, Петковић и дружина демолирали су несрећне Африканце са 9:0 и тако забележили једну од најубедљивијих победа у историји репрезентативног фудбала. У трећем колу одиграли су нерешено са Шкотском (1:1) и тиме потврдили пласман у наредну фазу такмичења.
Међутим, у групи Б финалне рунде уследила је права катастрофа. Југославија је у Дизелдорфу изгубила од домаћина Западне Немачке са 2:0, па у Франкфурту од Пољске са 2:1 и на крају истим резултатом од Шведске, поново у Диселдорфу. Игра "Плавих" није личила на тим из прве рунде такмичења. А суноврат је кренуло од меча са домаћином.
Прочитајте још
"Плави" су 26. јуна 1974, у оквиру групе Б, играли са домаћинима и глатко су поражени, головима Брајтнера и Милера, са 2:0.
Југославија је на јубиларном 10. Мундијалу важила за одличан тим којем се предвиђала висока позиција. Али, после ремија с Бразилом (0:0) и растурања Заира (9:0), изабраници Миљана Миљанића поклекли су пред "панцерима".
А само 24 часа раније Тито је први пут у животу посетио Западну Немачку, у намери да испослује кредит од 700 милиона марака, којим је требало да се избегне банкрот тадашњег самоуправног социјализма у Југославији, а маршал је дан пред меч са Немачком приредио пријем у Диселдорфу у хотелу "Парк" на ком су присуствовали и тадашњи репрезентативци.
Кредит никад није враћен и деценијама се поставља питање да ли је то цена фудбалског пораза "плавих" којом је омогућено легендарној немачкој генерације Бекенбауера, Герда Милера, Мајера, Брајтнера и осталих да се попну на светски трон.
- После пораза пукла је прича да је утакмица била намештена, да смо је продали за кредит који нам је дао немачки канцелар, да је Немачка купила титулу светског шампиона, да никад нисмо вратили тих 700 милиона марака... Не знам, једноставно нисмо играли добро, а и изнутра смо били трули - евоцира успомене легендарни голман Југославије Енвер Марић.
Марић каже да је у репрезентацији атмосфера била очајна, а свему је кумовао новац.
- То су изазвали "Пума" и "Адидас". "Пума" је нудила богате уговоре ако промените копачке, па смо тако Драган Џајић и ја добили 20.000 марака што смо обули њихове копачке. Затим, премије за пласман на СП, које су износиле тада врло значајних 15.000 марака, фудбалски савез није желео да исплати. Атмосфера је била грозна, тим се распадао - открио је Марић.
Тадашњи пословођа плавих, Звездина „десетка“ Јован Куле Аћимовић, каже да су мечу претходила два необична догађаја која су ишла на руку домаћој екипи, а били су против интереса југословенске селекције.
- Посета Тита је начисто пореметила припрему за меч. Да је био неко други, то би било неприхватљиво, али радило се о Титу - присећао се својевремено Аћимовић у исповести за медије.
- На дан утакмице. Одвели су нас у резиденцију нашег посланства у Диселдорфу и тамо смо два сата чекали Тита да бисмо се поздравили с њим. Замислите како је било играчима који су имали утврђен начин припреме за мечеве да од 11 пре подне до један сат по подне стоје и чекају, а у три сата играју одлучујући меч. Причаш са саиграчима, шта друго да радиш? Гунђали смо себи у браду, нервирали се што се гомила Титових полтрона врзма око нас и чека да убере неки поен за себе, а најмање су бринули о репрезентацији. Онда се и Тито појавио, поздравио нас и завршила се прича.
Да ли је постојало нешто што је још било сумњиво у тој утакмици, као што тврдио Хрват Иван Буљан?
- Нисам могао да разумем једино одлуку селектора Миљанића да у тим стави Дражена Мужинића, а да на клупи остави Блекија Богићевића, који је био сигуран на лопти. Мужинићева улога је била нова за њега, исто као да су мене поставили на позицију центархалфа. Могао бих ја да будем штопер на мечу с Дорћолом, али не би то било решење за озбиљне и велике утакмице.
(Курир)
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
