Период монархизма у модерној српској историји обележиле су две  династије, Обреновићи и Карађорђевићи. Иако међусобно супротстављени, поједини чланови обе владарске породице имали су такве животне епизоде и судбине да се између њих може направити сликовита паралелизација. Ипак, један споредни лик Карађорђевићевског дома, бунтовни принц и несуђени владар Србије, несвакидашњим животом потпуно је одударао од утаблиране слике чланова владарских домова. Реч је о јавности релативно непознатом Божидару Карађорђевићу, чији је живот заслужио да једног дана стане на филмско платно. Док до тога не дође, неће бити на одмет написати по коју причу о њему.

Деветнаести век обележиле су националне револуције европских народа. Стара мултиетничка царства урушавала су се и уступала место младим националним државама. Једна од првих била је Кнежевина Србија. За разлику од других балканских народа, Српска револуција била је самоникли покрет, који није био потакнут и усмерен од стране других (великих) сила. Док су другим балканским народима и државама (изузев Кнежевине Црне Горе) велике силе споразумно одређивале стране  владаре, српском народу који се сам изборио за самосталност, владари су долазили из редова устаничке елите.

Тако се постепено развила борба две династије око престола.  У току осамдесет шест година међусобне борбе и надметања за престо, обе династије разгранале су се како у Србији тако и по емиграцији. Један од тих заборављених "емиграната" био је управо принц Божидар Карађорђевић.

Кнез Божидар Карађорђевић припадао је споредној грани династије Карађорђевића. Кад је 1808. године Србија добила прво уставно уређење, Карађорђе Петровић постао је наследни вожд. Његов најстарији живи син Алекса постао је тада престолонаследник. Устанак је 1813. године пропао, а Карађорђе је погинуо 1817. године.
 

Рат српских "двеју ружа"
 

Алекса Карађорђевић имао је само дванаест година када је устаничка држава његовог оца доживела крах. Карађорђе је пребегао у Аустрију, и на крају се привремено скрасио са породицом у градићу Хотину у Бесарабији (данашња Молдавија). Алекса је имао свегашеснаест кад му је убијен отац.

У документу под насловом Објавленије („Објава”) Алекса је уценио главе кнеза Милоша Обреновића и његовог брата господара Јеврема. Првом претендујућем српском владару није пошло за руком да испуни обећање и убице Обреновића награди стотинама хиљада дуката и највишим положајима у држави. Није успео да дође на кнежевски престо, ни да се врати у родну земљу.

Неочекивана смрт Алексе Карађорђевића у емиграцијии, лишила је и његове потомке могућности да се икада нађу на српском престолу. Умро је 1830. године у двадесет деветој години живота. Због тога је 1842. године, приликом династичке смене коју је у Србији извојевала уставобранитељска опозиција, на престо дошао Алексин млађи брат Александар. 

Алекса се оженио у Кишињеву. Његова супруга Марија Трокин, кћерка руског царског дворског маршала, оставила је у наслеђе њиховом сину Ђорђу у посед само једно село. Захваљујући везама са руским двором, Ђорђе је уживао привилегију да се школује по војним школама у Русији. У Србију је први пут крочио 1856. године, изазвавши велику пажњу домаће јавности али и забринутост дипломатских представника Велике Британије и Француске у Београду.

Као руски официр у Србији, био је представник старије гране Карађорђевића, у време када династија још увек није имала међународно признато и регулисано наследно право.Ђорђе се се убрзо оженио Саром, кћерком најбогатијег човека у Србији, мајора Мише Анастасијевића. Са друге стране, његов стриц владајући кнез Александар, био је био је зет најутицајније политичке породице нашег народа из времена устанака – Ненадовића.

Старија грана породице Ђорђевим венчањем ородила се с дунавским Ротшилдом. Ђорђе и Сарка имали су два сина – Алексу и Божидара. Тек пред крај уставобранитељске доминације у Србији, у току трајања Светоандрејске скупштине 1858. године, Миша Анастасијевић повео је политичку агитацију за довођење зета Ђорђа на престо. Међутим, мешање великих сила и брзи сплет политичких догађаја није му допустио да реализује своје планове. На српски престо вратио се кнез Милош, а као једини споменик кандидатуре принца Ђорђа за престо, остало је само знаменито "Капетан Мишино здање". Првобитна намера Мише Анастасијевића била је да од поменутог здања начини двор за зета Ђорђа и ћерку Сару. На крају, сви напори показали су се узалудним. Претендент није био заинтересован. Обреновићевци су на скупштини и у окупљеном мноштву били надмоћни. 

Фото: А.Станковић

 

 


Највећи српски уметник међу принчевима
 

Пошто су 1858. године Карађорђевићи прогнани из Србије, Алекса и Божидар нашли су се као и предходна генерација у емиграцији.

Божидар Карађорђевић рођен је почетком 1862. године, вероватно у Паризу. Била је то славна година за Србију, за чијег је трајања почело ослобађање њених градова од остатака турске власти.

Божидару Карађорђевићу судбина је нажалост одредила кратак животни век. Међутим и поред тога у многим сегментима његов живот су испуниле разноврсне и максималне могућности. У току четрдесет шест година живота Божидар се изградио као свестрани уметник - вајар и сликар. Књижевни допринос остварио је кроз збирку приповетки "Многоструки живот" које су објављене тек 13 године након његове смрти. Само неке од њих преведене су на српски језик.

Као полиглота преводио је књижевна дела са четири језика – Толстоја, Јокаја Мора (Сан и живот), Ернеста Волцогена (Треће колено)... Пропутоваће Балкан – Црну Гору, Албанију, Далмацију, Босну, посетиће Свету гору – доспеће до северне Африке, Скандинавије, Индије...Поред писања књига, објављивао је и путописе. био је неуморни књижевник колико и светски путник. Своје успомене са путовања у Индију преточио је у "Забелешке из Индије", које је доживело превод на енглески језик (преведена као „Зачарана Индија”). У овом путопису истакао је и критиковао неправедне поступке британске колонијалне власти према домицилном становништву у Индији. А ево каквим је богатим изразом и раскошним стилом вождов праунук описао одлазак из Индије:
„Ружичаста светлост прожела је читаву сцену ватреним сјајем, и изненада, без сумрака, тама је одузела одраз стварима, утопивши их у пурпурну прашину; и тамо, где је нестала Индија, из океана се извила бела магла у којој су се огледале звезде.”

У старијим годинама, свестрани кнез, обрео се и као аутор чланака за "Енциклопедију Британика". Судбина и скроман иметак подстакли су га да почне да ради као златар и гравер. Савремени новински листови писали су о неуморном принцу раднику, а пријатељи се присећали особе која је увече пресвлачила раднички мантил и облачила фрак.

Божидар Карађорђевић био је и пријатељ великих људи свога времена: Ламартина, Виктора Игоа, пријатељ сликарке Марије Баскирчеве, присан пријатељ Пијера Лотија. Вредни кнез уметник био је доктор права, али је живео животом уметника, који је дању радио као радник јувелир, у слободно време стварао уметничка дела, а увече, у фраку, посећивао париску оперу. Елита француске престонице дала му је епитет "љупког принца".

Божидар Карађорђевић једини од свих Карађорђевића посетиће Србију током деведесетих година 19. века. Допутовао је до Тополе, где је видео цркву на чијем зиду је био натпис који је спомињао његовог деду као наследника српског трона. За такав пут требало је храбрости, макар колико и за посету Индији. У то време још је на снази био устав чијим су чланом Карађорђевићи проглашени за "проклете".

Следећи пут кнез Божидар посетиће Србију заједно с братом, после Мајског преврата из 1903. године и повратка Карађорђевића на престо. Крунисање стрица Петра Карађорђевића Божидар је пратио као дописник париског „Фигара”. За разлику од брата Алексе, Божидар никад није истицао полагање права на српски престо. Алекса је то учинио само једном, дајући интервју за париске новине током деведесетих година 19. века. Ипак, амбициозна мајка Сарка покушавала је да синове препоручи за српски престо. Зато их је још као дечаке представила и османском султану и руском цару. Иако нису имали успеха, Алекса је као официр, добровољац, учествовао у сва три рата који су између 1912. и 1918. године вођени за ослобођење и уједињење српског народа. Са српском војском се борио на Куманову и прешао Албанију. Умро је у иностранству 1920. године.
 

Национални радник и најбољи промотер Српства

 

Судбина није допустила Божидару Карађорђевићу да доживи велике ослободилачке ратове српске војске, али и сву трагичну епопеју у току Првог светског рата. Умро је почетком 1908. године, у време важне прекретнице на Балкану, када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину

Иза принца Божидара је остало богато књижевно дело и богата уметничка заоставштина. Учесник прве југословенске изложбе одржане у Београду 1904. године многа дела оставио је у Србији. У музејима се чувају његови прелепи пејзажи и композиције насликане на кожи. Његовим брошевима много деценија дичиле су се све старије београдске даме. Алексина и Божидарова мајка Сарка наследила је синове. После изградње Универзитетске библиотеке у Београду старица је поклонила стотинак његових преосталих књига овој новој просветној установи.

Божидар Карађорђевић оставио је иза себе важан и достојан траг. Неупадљив, као и многи међу онима којима судбина наметне да својим суграђанима након дугог живљења у изгнанству почну да се чине као странци. Овај каваљер Легије части и витез Карађорђеве звезде, био је уз Чедомиља Мијатовића и Јована Мариновића најбољи живи изасланик Српства у Европи и споменик оновременог јединства Србије и Старог континента. Сахрањен је на гробљу Пер Лашез у Паризу.

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".