Она је испричала две анегдоте, једну везану за излазак који се није најсрећније завршио, а потом и незгоду коју је имала са скутером током снимања спота за телевизију. Текст преносимо у целости:
Међу оних неколико, пре бих рекла тешких и болних него баксузних, доживљаја постоји и један овакав. Било је то пре десетак година. Иако сам већ неколико месеци била пунолетна нисам имала слободу да са друштвом остајем колико желим него само до једанаест увече. Осим ореола љубави, нада мном се, у то време наткрилио и ореол страха родитеља који су бринули за ћерку јединицу, поготово када је била у како су они називали, незгодним и непредвидивим годинама. Ипак, одлучила сам да се борим и покажем да пунолетство није само добијање личне карте већ нешто више.
Да не беше Ољине ноге...
Моја најбоља пријатељица Оља и ја имале смо екипу од десетак добрих другара из тринаесте београдске гимназије с којима смо редовно излазиле. Најчешће смо се окупљали у ресторану "Сунце". Тако беше и те зимске вечери. Али, око десет сати, када сам обично полазила кући, друштво изненада одлучи да се пресели и забаву настави на сплаву. Оља одмах предложи да и ми кренемо - само на једно пићенце. Није било потребно наговарање. У веселој екипи, на путу за Аду, нађосмо се и нас две.
Фото: sarics
На сплав стигосмо око пола једанаест. Пописмо по једно пиће, тек да се загрејемо, а одмах за њим дође и друга тура. Било је божанствено - седели смо, ћаскали, певали и играли. А када подсетих Ољу да је време да кренемо, она ме зачуђено погледа: "Зар сада, кад је најлепше? Само још мало" - завапи молећивим гласом. Придружише јој се и остали и сви углас гракнуше: "Само још мало!" И даље седим за столом, али у јакни, рукавицама, с капом на глави, прилично нерасположена, и само чекам знак од Оље када ћемо кренути. Али њега није било. Сати се брзо нижу. Нић пролази. Заричем се да нећу више да гледам часовник. Трудим се да заборавим и њега, и забринуте родитеље, и убеђивање које ће неминовно уследити.
Прочитајте још
Изненада нашем столу прилазе музиканти. Кренуше тактови моје омиљене песме "Очи зелене". На најелегантнији начин скидам једну, па другу рукавицу, спуштам торбу, вадим цигарете и падам у севдах. Лепо расположење уз свирку отеже се, богме, до зоре. Тек у три изјутра, наш другар Цока, нерадо остављајући друштво, смилова се да нас одвезе кући.
На путу за Карабурму, у Таковској улици, баш преко пута телевизије, зауставља нас милиција. Цока отвори прозор. Нису тражили да дува, одмах га приведоше. А Оља и ја, без динара у џепу, остадосмо саме на улици, у цик зоре. И тада на сцену ступају моје "чувене" организаторске способности. Једини човек на улици, у то време, беше младић са великим псом. Притрчала сам му и упитала га да ли станује у близини. Затечен мојим наступом, младић потврдно одговара, а из мене незадрживо креће бујица речи. Објашњавам шта се догодило и да нам је хитно потребан телефон.
Фото: Репринт Сабор
Кренусмо према његовом стану. Сазнање да је сам у кући пробуди у мени неочекиван страх. Привијем се уз Ољу и шапућем: "Ја ћу ући да телефонирам, а ти не улази. Обавезно стави ногу да не може да затвори врата." Оља је немо климнула главом. Панично вртим бројчаник, кришом посматрајући бескрајно убеђивање домаћина да и Оља уђе у стан. Није се дала наговорити. Коначно добијам везу и јављам мајци да смо живе и здраве, само још један послић да обавимо и стижемо кући. Брзо спуштам слишалицу јер примећујем да је младиш све нервознији због Ољине ноге и тврдоглавости која му је тотално расхладила стан.
Захваљујемо му на помоћи, извињавајући се што немамо пара да платимо телефонирање. Само је одмахивао руком и гуркао ме према излазним вратима. Али, мукама не беше крај. Требало је некако да се пребацимо до сплава и јавимо друштву да су привели Цоку. Али како? Пара за такси нисмо имале, а за градски саобраћај беше прерано. У том тренутку спазих бела кола како нам се приближавају. Заустављам их. У колима је седео господин од тридесетак година. Молим га да нас одвезе до Аде. Иако се нећкао, угурала сам Ољу на задње седиште, а ја се сместила поред њега.
Најзад стижемо. Излећем из кола, а за мном и Оља. Одједанпут се враћам, поново гурам пријатељицу у кола и обраћам се господину: "Не брините, она ће бити гаранција да ћу вам донети паре." Без речи Оља остаје сама са непознатим човеком у колима. На сплаву друштво тотално распиштољено. Објашњавам им у каквом смо сосу. Одлазе по Ољу, плаћају господину за вожњу и коначно нас одвозе кући. А на Карабурми затичем мајку која, од превеликог нервирања, није била у стању ни реч да прозбори. Тата је био бледог лица са подочњацима које је могао у рукама да држи. Целе ноћи, заједно са Ољиним оцем, обилазили су милицијске станице, дежурне болнице, колима кружили по граду...
Фото: В. Данилов
Није било ни драме нити тешких речи. Напротив, у пет ујутро мајка ми донесе чашу топлог млека - за добар сан. Сутрадан ми саопшти да се већ договорила са Ољиним родитељима да се нас две више нећемо виђати. Наравно, и даље смо се дружиле и излазиле, али кришом. Тако сам успела да се изборим за дуже изласке, не баш до зоре, само до поноћи - али и то је било нешто.
Луда вожња
Ова прича везана је за моју професију и кућу у којој радим, Телевизију Београд. Прошлог лета, Нина Мудринић, Јоца Павличек и ја снимали смо спот за "Забавну недељу". Возили смо скутере. Раније, док сам летовала на Хвару, возила сам их. Додуше, били су нешто другачији, али Боже мој, Сава је равна па ћу се већ некако снаћи.
Спот је режирао Влада Момчиловић. Стотину пута смо седали у скутере и увежбавали сцену. Није било лоше. А онда је дошао дан снимања. Док сам на пробама блистала у пуном сјају, тог дана је све ишло наопачке. Прво ми је скутер упао у воду. Срећом, два момка га брзо извукоше, одвезоше на обалу, испумпаше воду и поново ми га вратише. Све време сам чекала у води. А када сам се поново нашла у скутеру изненада ме ухвати страх. Једноставно више нисам знала где се налазим и шта треба да радим. Иначе сам од оних кји се не могу похвалити добром оријентацијом. Упалила сам мотор и кренула, али сплав са екипом никако да пронађем. Скутер је све чешће трзао, чак почео и да тоне. Очигледно сам преценила своје возачке способности. Требало је знати подесити брзину сходно ветру, за мене то беше виша математика. Покушавам да се окренем насред Саве, али без успеха.
Фото: Принтскрин/Јутјуб/Grand News TV Grand
Све време Влада Момчиловић и камерман ме снимају, верујући да се лудо забављам. Одлучила сам да се зауставим и помоћ потражим од некога на обали. И док панично напипавам дугме за стоп, нокат ми се заглављује. Покушавам да га извучем - не вреди. Директно идем на сплав. Ако нагло скренем упашћу у воду, а бојим се и мотора и скутера пуног бензина. Ипак, ни сама не знам како, успевам да скренем.
У екипи коначно примећују да нешто није у реду - толико пута их пролазим, а ни да им махнем. Најзад чујем дозивање свог имена преко мегафона. Крећем право према њима. Младић улеће у воду, одглављује ми нокат и искључује скутер. Чим сам крочила на обалу, онако избезумљена, почех да урлам: "Ово је први и последњи пут да снимам спот. Никад више!" А спот са скутером био је, бар тако кажу, врло успешан.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 7. марта 1994. године. *
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
