Како су милицајци због Мише помислили да је Злата - ШВЕРЦЕР

Присетила се и доживљаја и детињства и младости, а нарочито је занимљива и анегдота о томе шта јој се догодило када је пошла у Црну Гору, у посету својим колегама Миши Јанкетићу и Свјетлани Кнежевић. Како су тада милицајци помислили да је Злата шверцер цигарета прочитајте у тексу из далеке 1994. године, који преносимо у целости: 

Срећна особа, сасвим сигурно, нисам, али ни баксузна. У мом животу има свега помало - и сунца, и облака, и кише, и снега, али врло ретко олуја и грмљавина. Све тече у границама нормале, без великих успона и падова. Додуше, у неким областима сам успешнија, задовољнија и срећнија, у другима мало мање, али колико год то желели, баш све не можемо постићи, поготово не одмах. Није то мирење са судбином, пре бих рекла реалистично приступање животу.

Осмех, молим!

Први баксузлук који ми паде на памет догодио се давних шездесетих година. Било је то прилично сиромашно време када није био  много пара за облачење и улепшавање, а поготово не за луксузирање. И поред тога, мајка ме је, као све маме своје цурице, одевала у лепршаве хаљинице, китила машницама и трачицама.

Фото: репринт ТВ Новости

Како нисмо имали фото апарат, с времена на време, углавном једном сезонски, одводила ме је на Калемегдан да бих се сликала код фотографа. Једног дана дуго је бирала ствари и издвојила најлепшу хаљину од органдина са воланима коју сам носила само у специјалним приликама. Узела ме је за руку и повела, не говорећи ништа. Није било ни потребно јер сам добро знала куда идемо.

На путу за Калемегдан, чинило ми се да иза сваког ћошка у Кнез Михаиловој улици извирују продавци сладоледа. Уста су ми била потпуно сува, жељна ове посластице коју сам таманила у ненормалним количинама, али ћутке сам ишла уз мајку, кришом посматрајући продавце у белим мантилима. Нисам смела да је питам да ми купи сладолед јер сам важила за врло мрљаву девојчицу. Међутим, тог поподнева беше несносна врућина, па се мати сажалила и ипак ми купила један.

Приближавале смо се Споменику захвалности Француској где се налазио наш фотограф. Изненада, ни сама не знам како, последња кугла ваниле, уместо у мојим устима заврши на волану хаљине од органдина. Бризнух у плач, али не толико због умазане хаљине колико због сладоледа који се истопи на улици.

Фото: Репринт Сабор

Изгледа да сам баш у то време почела већ помало да глумим. Без обзира на мрљу, мамину грдњу и моје јецање морала сам да се насмешим фотографу, иако ми је у том тренутку најмање било до смеха. Израз мог лица био је невероватан, нешто између плача и осмеха. Данас, кад год видим ту фотографију у породичном албуму, слатко се насмејем, али све што сам тада преживела беше за мене права трагедија.

Један од најважнијих тренутака у мом животу био је одлазак на Позоришну академију. Други факултети ми нису падали на памет јер сам се глумом већ увелико бавила - код педагога Бате Миладиновића провела сам десетак година, а била сам и у "Дадову". Нисам ни помишљала да ће мене, готово већ стасалу глумицу, одбити, али то се ипак десило. Касније ми рекоше да нисам неталентована већ емотивно незрела да бих се бавила тако озбиљним послом као што је глума. Ипак, најбитнији разлог беше страшна диспропорција између мог изгледа и гласа, или како су то чланови комисије сликовито описали - била сам анђео са ђаволским гласом. У то време имала сам осамнаест година и стварно сам изгледала божанствено, али глас ми је нагињао алту, односно беше веома дубок. Наравно, оно што је у свету тада било јако занимљиво, као што је на пример Лорин Бекол, глумица са изузетно дубоким гласом, код нас још није било у моди.

Била сам заиста очајна и несрећна, али врло кратко. Како сам од оних који чак и ружне ствари покушавају да претворе у квалитет, овај малер са Академијом искористила сам за одлазак у Студио Б где сам постала један од привих водитеља.

Фото: репринт ТВ Новости

Ово што ћу вам сада испричати догодило се прошле године. Путовала сам у Црну Гору, у једно лепо село које се налази у планинама код Бијелог Поља, а у посету код пријатеља Свјетлане Кнежевић и Мише Јанкетића. Повремено их обилазим јер их много волим, као и њихов летњи живот у дивљини који представља право освежење у односу на београдски асфалт. А у том беспућу постоји само једна једина продавница са малим избором цигарета. Како су обоје пушачи, од сваког путника намерника очекује се да доносе макар један бокс. Тако је мене Мишина сестра замолила да му понесем неколико боксова цигарета. Наравно, како сам и ја пушач, понела сам цигарете и за себе и још један бокс да бих изненадила моју Свјетлану јер јој муж стално пребројава опушке. 

"Шверцерка"

Осим цигарета, готово никакав други пртљаг нисам имала. Како сам у њиховој кући као "домаћа животиња", Свјетланине ствари сам могла да користим као своје, па сам понела само веш и прибор за личну хигијену и једну кантицу "ципирипија" за клинце.

Фото: Предраг Митић

Путовала сам чувеним барским возом. Места није било, па сам стајала у ходнику. Убрзо се појави кондуктер. Показујем му карту и питам: - Могу ли да останем у ходнику првог разреда?

Немо је зурио у мене, очигледно не показујући никакву намеру да ми одговори. Осмехнуо се и само одмахнуо. Касније ми је било јасно и зашто. У том ужасном Барском возу не важе никаква правила. Можете седети некоме на глави или на крову воза, са картом или без карте - сасвим је свеједно.

Уто наиђе и милиција. Показујући на пакет поред мојих ногу упита ме шта то носим.

- Цигарете - одговорих кратко.

- А у руксаку?

Не сачекавши одговор, затражи да га отворим и опет натрча на боксове цигарета. Не баш много љубазним гласом, замолио ме је да пођем са њим. Спровео ме је, као каквог криминалца, кроз цео воз и одвео у службени купе. Како сам била затрпана толиком количином цигарета вероватно је помислио да идем у Бар да их шверцујем, успут се мало окупам - јер је видео и купаћи костим - и ноћним возом, пуна пара, вратим у Београд. А тек људи у мом вагону, који су у међувремену били обавештени да с њима путује и нека глумица која је без трага нестала, и то у пратњи милиције - могу мислити какве се приче препричавају у њиховим фамилијама.

Срећом, на највећем пакету са цигаретама беше читко исписана Мишина адреса, па милиционер ипак одустаде од намере да ме у Ваљеву скине с воза. На крају се све добро завршило. Пут у дивљину наставила сам аутобусом.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 30. маја 1994. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".