Бернис Тели, 35-годишња магационерка из Мемфиса, 2019. видела је на локалним вестима цртеж познатог лица. Тамна пут, велике смеђе очи, коврџава коса...

- То је моја мама! - узвикнула је жена која није знала за мир од пете године, када јој је мајка Зина Џонс нестала без трага.

Наслушала се свакаквих прича: да је побегла с неким камионџијом, да је збрисала јер је запала у дугове. Да ју је супруг (Бернисин отац) насмрт претукао и сахранио у дворишту... А онда је прошле године, у тим судбоносним вестима, дознала још једну - да је за нестанак њене мајке можда одговоран човек по имену Самјуел Литл.

Литл је волео рутину. Кад не би био иза решетака, лутао био Америком, завршио у неком граду, опељешио тамошњу продавницу, узео собу у мотелу, а затим покупио жену коју ће убити. Пажљиво је бирао: увек оне с маргине друштва, често заборављене већ за живота, проститутке, зависнице од дроге или алкохола, оне до којих је мало коме било стало. Најрадије их је давио. Тако је живео пуних 35 година.

Литл, који се представљао и као Самјуел Мекдауел, почео је да сарађује с властима тек у мају 2018. године, након што су га повезали с убиствима три жене. Накнадно је признао да их је убио још 90 широм Америке. Тренутно важи за највећег серијског убицу који је икада харао Сједињеним Америчким Државама.

Додуше, монструми тог типа често преувеличавају размере свог деловања, али ФБИ не сумња да Литл, сада 80-годишњак у инвалидским колицима с интересовањем за сликарство, говори истину. Наиме, сећа се невероватних детаља о неким својим жртвама - накита, дезенима хаљина, задњег оброка, ноге како вири из плитког гроба... Сећа се и њихових лица, до мере да их може верно насликати. Оно с чим има проблема су имена. И датуми. Понекад погреши за пуних 10 година.

 

 

Дакле, 2018. године ФБИ се нашао у поприлично необичној ситуацији. Имали су починиоца, али нису имали жртве. Немају их, додуше, ни дан-данас, барем не све. Наиме, откад је Литл признао убиства и описао своје жртве те околности њихових смрти, успели су да идентификују 60. Остале, међу њима и Зину Џонс, мајку Бернис Тели с почетка текста, још нису дефинитивно повезали с причљивим крволоком који служи више доживотних казни. Не би ли остварио напредак, ФБИ је прошле године направио интернет страницу на којој је објавио видео-снимке на којима Литл описује своје жртве и његове цртеже истих, позивајући свакога ко нешто зна да се јави.

О истој теми - и њеној тужној и потресној комплексности - писао је и "Вашингтон пост", у великом серијалу чланака под именом "Равнодушна правда". У њима се позивају на хиљаде страница, докумената и снимака које су добили на увид те исказе више десетина истражитеља, тужилаца и породица Литлових жртава.

Материјал који су прикупили осликава шири контекст приче: онај да је правосудни систем омогућио крволоку да деценијама, у временима кад форензика још увек није била јака, без озбиљнијих последица убија рањиве чланице друштва и, још потресније, да саме власти често нису сматрале да њихова смрт - често због стила живота или пак боје коже - заслужује пажњу, а камоли детаљну истрагу.

- Цео случај ме љути. Било је толико прилика да га заувек затворе, али то се никада није догодило - рекла је својевремено детективка Мици Робертс из Калифорније. Управо се она 2011. године домогла ДНК материјала који је сугерисао да је за убиство три жене крајем 1980-их одговоран исти мушкарац - Литл.

 

 

Биле су то Керол Алфорд (41), Одри Нелсон (35) и Гвадалупе Аподака (46). У том тренутку Литл неким чудом није служио неку од бројних затворских казни које су му досуђене током живота. Лоцирали су га у једном склоништу за бескућнике и ухапсили па се бацили на слагање његове криминалне слагалице.

Лит је на крају отворио душу једном од истражитеља, специјализованих за добијање признања у нерешеним случајевима. Џим Холанд је одиграо карту која је заинтригирала Литла.

- Нико не зна твоје име. Мислим да си ти вероватно једна од најзанимљивијих особа у историји наше земље - додворавао му се према писању "Вашингтон поста", који је имао увид у снимак њиховог разговора. И да, пребациће га у ћелију налик на хотелску собу, с ТВ-ом и храном из Мекдоналдса. Можда ће имати и студио у којем ће моћи да слика, и, што је најважније, неће добити смртну казну за злочине које призна.

Било је то нешто што Литл очито није могао да одбије, а једном кад је проговорио више није могао да се заустави. Први пут је, рекао им је, убио давне 1970. године, жену коју је упознао у Мајамију. Последњу жртву Ненси докрајчио је 2005.

Како је рекао, престао је детаљно да води евиденцију после 84. жртве, а убио их је, вероватно "можда још 10-20". Све их је наводно обожавао.

- Волим да их љубим и грлим. И да их волим - рекао је истражитељима који су у последње две године снимили 700 сати разговора с Литлом, у којима је он откривао низ детаља о својим жртвама.

Најмање 30 жена за које Литл тврди да их је убио још увек није идентификовано - истражитељи или нису успели да пронађу убиство које би одговарало Литловом опису, или жртва није била идентификована.

Притом је мало рећи да времена нема. Најмање двојица мушкараца - један бескућник и један на нивоу менталног развоја осмогодишњег детета, служили су казне управо за убиства које је починио Литл, а која су им грешком приписана.

У затвору је завршио најмање 34 пута. Понекад би га исто тако једноставно ослободили оптужби, или би добио мању казну или би раније изашао на слободу, често захваљујући томе што његове рањиве жртве нико није сматрао веродостојнима. Сведоке је било тешко наћи или се није могло рачунати на то да ће се појавити на суду. Кад би се и појавили, порота им често не би веровала. Истовремено, тужилаштво би тражило нагодбу.

У Сан Дијегу му се судило да је у два одвојена случаја напао две жене у свом аутомобилу. Обе су сведочиле против њега, али обе су биле проститутке па се он бранио "да је његов једини злочин то да је пребио жену у свађи око трансакције везане за обострано добровољни полни чин". Прошло му је: након 18 месеци изашао је из затвора.

Десет година раније, 1976, полиција га је ухапсила у Сент Луису под сличним околностима. Мало пре поднева 11. септембра 22-годишња црнкиња, гола, у модрицама и претучена, манично је лупала по вратима једне од тамошњих кућа. Полицији је испричала како ју је зграбио док се враћала с доручка, омотао јој црну жицу око врата и присилио да уђе у црни "шеви импала". Претукао ју је до несвести, а кад је дошла к себи присилио на орални секс и силовао. Побегла је кад је заспао. У року од само неколико минута полиција је лоцирала аутомобил на месту на које је она указала и пронашла га како хрче на задњем седишту. Негирао је да ју је силовао. Бранио се да јој је дао 20 долара за секс и хероин и правдао да се разбеснео кад је она предложила нешто око секса те да ју је "само претукао". У аутомобилу су пронашли и њену одећу и црну жицу. Ухапшен је и оптужен за силовање и содомију, али није добио озбиљну казну. Она је пристала да сведочи, али тужилаштво се плашило да јој порота неће веровати јер је наркоманка. Уз то, и сама је полиција тврдила да је она проститутка. Тужилаштво се на крају одлучило за нагодбу. Добио је 90 дана затвора и 100 долара казне и већ за Божић је био напољу. У том је тренутку, признао је касније, већ убио најмање 12 жена.

 

 

Шест година касније, у Мисисипију, нађено је наго тело 22-годишње проститутке. Њена колегиница је истражитељима испричала да је убијену упозорила да се држи даље од беж возила јер јој је мушкарац који га вози (Литл) рекао за остале проститутке с којима је радила "да су оне тип који воли да одере мушкарца и да ће их убити ако добије прилику". Нажалост, 22-годишњакиња је није послушала.

Након што су открили њено тело, полиција је зауставила беж возило. У њему су били Литл и његова дугогодишња партнерка у крађи, 27 година старија Орелија Џин Форси (која је умрла 1987. године). Њих двоје дуго су година били нераздвојни, а понекад су ангажовали и помоћнике. Један од њих испричао је истражитељима како би Литл, након што би се сместили у мотел, кренуо "у лов на жене". Враћао би се касно или идуће јутро.

Углавном, истражујући случај мртве 22-годишњакиње, полиција је причала с још две њене колегинице које су рекле да је покушао да их задави мушкарац налик на Литла. Све су предали суду, али је случај одбачен.

- У то време у Мисисипију ако сте били црнкиња или проститутка, такви злочини нису третирани као злочини - признао је један од истражитеља. Данас се зна да су већина Литлових жртава, њих 68, биле Афроамериканке. Два наведена примера нису била нити изблиза једина.

Литл се, поврх тога, и сам хвалио истражитељима како је избегавао особе за које би било одмах јасно да су нестале.

- Нећу отићи у белачку четврт и изабрати малу тинејџерку - рекао им је својевремено.

Све пропусте и лоше процене који су направљени у његовом случају тешко је уопште и пребројати. Године 1977. пронађена је млада жена у Иллиноису, потпуно гола. На себи је имала само накит. Полиција је из неког разлога закључила да је умрла кад ју је ударио гром. Наго тело 26-годишње Џоланде Џонс пронађено је пак 1994. године у празној кући. Испод ње полиција је пронашла лулу за крек. Брзо су закључили да се предозирала.

И она је била само једна од, како је Литл описивао своје жртве, "сочних плодова које је могао уживати без казне".

- Вратио бих се понекад у исти град и убрао још једну бобицу грожђа - рекао је истражитељима, који страхују да неке од њих никада неће ни наћи - да ће оне заувек остати само портрети на листи ФБИ које је насликао управо њихов крвник.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".