Златним добом пирата се сматра период од 1690. до 1730. године, када су према речима истраживача искусни морнари склони пљачкама усвојили али и осмислили широк распон маштовитих казни.
У бројним извештајима и документима, остало је забележено да су казне примењивали и на заробљеницима али и на непослушном члановима посаде који се нису придржавали пиратског кодекса.
Пиратске казне
Иако их често замишљамо као групу која је живела без икаквог реда, пирати су на својим бродовима морали да поштују читав списак правила. Уколико би некоме пало на памет да прекрши неко од њих, био би кажењен у складу са тежином злочина. Како стручњаци који се баве проучавањем пирата наводе, ове три су биле најпопуларније:
Фото: Википедија
Бичевање
Прочитајте још
Бичевање је била уобичајена казна на свим бродовима тог периода, па не чуди да су и пирати често посезали за овим бичем. Ипак, како одређене хронике наводе, капетан се на овај вид казне одлучивао само у специфичним случајевима, а један од услова који је морао бити испуњен како би се казна применила, био је и да се већина посаде сложи.
Онај који је држао бич и извршавао казну називао се интендант, а ова казна се најчешће добијала због ударања другог мушкарца и не држања оружја у стању приправности, а ова казна је била намењена и женама ако би их открили на броду.
Го до појаса, осуђеник би био везан, најчешће за јарбол, а онда бичеван одређен број пута ужетом са чворовима који су наносили додатан бол и повреде.
Забележено је и да су гусари током овог процеса гризли метак, како би их спречио да произведу јаук. Уколико би до јаука и суза ипак дошло, чекао их је неизбежан надимак "славуј".
Фото: Википедија
Провлачање испод брода
Провлачење испод кобилице брода је вероватно била најгора казна коју је морнар могао да добије - ако изузмемо смрт. Мада, ни шансе да гусар преживи ово искушење нису биле веће од 50 посто.
Кажњеног би везали конопцем, бацили преко палубе у воду, а онда вукли испод брода читавом дужином. Чак и када се кажњени гусар не би удавио, из воде би га извукли са дубоким ранама и тешким вишеструким преломома од удараца о труп брода препун шкољки и корала.
Остављање
За прате окривљене за злочине попут побуне, крађе или кукавичлука, који су сматрани најгорим, једна од потенцијалних казни била је одложена смртна казна.
Осуђени би био остављен сам на удаљеном острву без ичега сем бурета воде и пиштоља, а понекад чак и без одеће. Уместо на пусто острво, осуђени пират је мога бити остављен и у мали чамац са рупом, без весла.
Свесни да их чекају глад и жеђ, осуђеници су често тражили да их одмах убију. Зато им је пиштољ био "поклон" којим су могли да окончају себи муке пре него што полуде.
Можда најпознатији морепловац који је остављен на острвима Хуан Фернандез у Пацифику 1704. године, био је Александар Селкрик. Међу "напуштеницима" се нашао и Едвард Лоу чијој посади је било доста његових силеџијских и нељудских поступака, и према непријатељима, али и према пријатељима.
Фото: Википедија
Казне за заробљенике
Поред казни којима су се гусари кажњавали међусобно, постојале су и оне намењене заробљеницима.
Док је већину пирата занимао само плен, неки капетани су били посебно злобни према заробљеним посадама, а посебно у случајевима када су сумњали да негде на броду крију драгоцености. Пирати су веровали да ће се вест о мучењу заробљеника проширити међу трговачким бродовима, па ће се већ следећа посада пресретнутог трговачког брода брже повиновати.
Пиратско убеђивање
Мучења која се понекад називају и "пиратско убеђивање", укључивала су премлаћивање, бичевање, сечење делова тела, као и стављање шибица међу прсте. Омиљена техника позајмљена од буканира, била је везивање конопаца око главе заробљеника, а онда затезање док очи не искоче.
Понижење
Понижења су уз мучење укључивала и игру која је забављала пирате.
Једна од њих је укључивалаи крварење и знојење, што је подразумевало трчање између низа морнара који су користили игле за једра да убадају жртву док пролази.
Забележена је казна која је подразумевала да жртва бесконачно трчи око главног јарбола. Ако би застао, гусари би заробљеника уболи врхом игле, како би наставио да трчи до изнемоглости.
Жртва је могла да буде затворена и у буре пуно бубашваба.
Ход по дасци?
Гусари су заиста имали много разноврсних начина мучења и погубљена, али нема много доказа који говоре о ходу по дасци.
Казна у којој затвореник хода по дасци завезаних очију и руку, не знајући када ће доћи до краја и упасти у морске или океанске дубине, налази се у многим измишљеним гусарским причама. Поједини извори тврде да ју је Стед Бонет измислио како би забавио своју посаду.
Идеја о овом необичном облику погубљења можда потиче и од циликијских гусара из И века пре нове ере који су, према Плутарху, терали римске заробљенике да ходају по мердевинама положеним на воду.
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
