КЕБИН ДНЕВНИК '91: Истовремено певамо, плачемо и ратујемо

Будући да је већ деценијама на сцени, љубитељи народне музике знају доста о њему. Ипак, ретко шта може човека боље да приближи другима од његовог дневника. Кеба је на зиму 1991. године за часопис "Сабор" записивао шта му се догађало током неколико новембарских дана.

Осим што дају увид у то како је Кеба тада гледао на живот, ови записи приказују и како изгледа живот певача, пун путовања и тезги, али представља и сведочанство о тешком, ратном времену и почетку распада Југославије. Текст преносимо у целости:

ПОНЕДЕЉАК, 11. НОВЕМБАР

Сваки викенд у последња два месеца проводим у Немачкој, па сам и овог понедељка освануо у Штутгарту. Тома Глигорић, чувени менаџер, одлично је организовао наступе по нашим клубовима и кафанама. Поранио сам, јер ме чека дуг пут до Минхена, одакле у 14:10 летим за Београд. Утисци од претходне три ноћи су веома испреплетени. Петак вече у Улму, дружење са нашим људима до касних сати, субота у Билефелду. Примљени смо феноменално, па нам је свима тешко да поверујемо шта се надвило над заједничком домовином. Страх, зебња, нада, осећају се зато и овде, ма колико се сви трудимо да заборавимо реалност, бар на тренутак. Слично је било и у Шондорфу, у недељу увече, исте емоције су у погледима и покретима. Зато заједно певамо до суза, тугујемо, играмо... Један гост турског порекла примећује како смо чудан народ - у стању да истовремено и певамо, и плачемо, и ратујемо. Одговорио сам му рефреном "Бре гиди, џанум".

Фото: репринт Сабор

 

Полећемо на време. Навикао сам се на честа путовања авионом и не плашим се. Ипак, не волим осећај беспомоћности у случају да нешто, не дај Боже, крене непредвиђено... Увек сам се дивио онима којима је летење посао. Храброст је то. Атмосфера је дивна, јер летимо кроз дрвено и плаво небо, кроз облаке разних боја и величина. То ме одводи у свет маште, далеко од стварности. Чини ми се да су то тренуци вечности и бесмртности, али не може баш све да се речима опише. Спуштамо се на београдски аеродром.

Кад сам стигао кући, прво Игорово питање било је "Тата, шта си ми купио?" Скаче по мени док не добије поклон, а мала Наташа се прави да ме није пожелела, иако знам да умире за мном. Добила је на поклон "Барбику". Мама Оља не крије срећу што смо заједно, а из уздаха јој "читам" жељу да већ једном буде више времена за породицу.

Фото: Репринт Сабор

 

УТОРАК, 12. НОВЕМБАР

Уторак је дан који највише волим. Тог дана све ми полази за руком, остварује се све што пожелим. Сви који ме познају, знају да ми је хоби астрологија и да верујем у снове. Све што ми се значајно догодило, претходно сам видео у сновима. По једном сну од пре пет година, верујем да ћу добити велику премију на ЛОТО-у, највероватније у иностранству. Ко сачува овај број, може једног дана да се увери да сам био у праву.

Спремам се и по обичају без доручка, одлазим у ПГП РТБ. Тамо имамо важан састанак, на којем треба да се договоримо кад и како ће се организовати мој први солистички концерт. Одлука пада да то буде 16. децембар. У "Грмечу", задовољни, заливамо договор са по два-три вискија. Човек сам који воли све пороке, осим коцке. Поштујем божје заповести, али се о њих и огрешим - у границама. Не кријем да волим да попијем, само разум никад не губим. И тако, после успешног састанка, расположени смо и ја, и мој дебели пријатељ Жељко Рашета, менаџер.

Таксијем одлазим кући, на Миљаковац. Из Лознице сам се преселио пре три месеца. Тог дана кад сам се селио, украли су ми ауто, а у Лозници провалили у кућу. Ипак, све сам опрости и заборавио. Волим Београд, а Лозницу, наравно, још више. Вече је резервисано за породицу и гитару. Свирам мелодију нове песме, коју сам написао у авиону.

Фото: репринт Сабор

 

СРЕДА, 13. НОВЕМБАР

Средом сам обично спортски настројен, увек кад ми то време дозвољава. Док сам живео у Лозници, волео сам да трчим по Тршићу и Троноши. Данас се бавим мислима о утамици између Југославије и Аустрије, прижељкујући победу наших. Искрсава поново хитан договор у вези са солистичким концертом. Поподне протиче у породичној атмосфери, а вече у слављу после утакмице. Размишљам о томе како Југославије каква је била, неће бити никад више. Ко зна због чега је то добро, али није добро што падају толике жртве.

Те ноћи сањао сам тешке снове: велики минобацач, уперен негде у небо. Око њега снег. Снег означава беду, несрећу. Сањао сам и старију сестру Љиљану, коју неизмерно волим, како ми доноси лоше вести. И тај се сан обистинио.

ЧЕТВРТАК, 14. НОВЕМБАР

Вести са ратишта не могу бити горе. Утом ме зове и Доца Иванковић, замерајући ми што ћемо у такмичарском делу "Месам"-а Цеца и ја заједно певати. Нас двоје смо то тако хтели, иако други, очигледно, нису истог мишљења. Њима је, изгледа, важније чија је песма, него каква је. Изнервиран, телефонирам Цеци и кажем јој да не пева, ако има проблема са сарадницима. Међутим, она одговара да је реч - реч, и у себи зато мислим: "Браво, Цецо!"

Фото: З. Кузмановић

 

Поподне одлазим на "Посело 202", у Зајечар. Оља има жељу да иде са мном. Зоран Старчевић из студија "АРТОН" позива ме да завршимо неке песме. После Зајечара певам у Ћуприји, у хотелу "Плажа". У мене полако улази немир, чест гост у последње време. Без доручка и ручка, стижемо у Ћуприју. Не могу да издржим глад, раздире ме бол у стомаку. Зато ми Оља у првој самопослузи купује две кифле и пилеће паштете, које сам путем просто уништио.

У Зајечару пакао, концерт снова. Тих 20 минута певања и дружења са пубиликом враћа ми снагу. То је мој живот: песма, људи, љубав...

ПЕТАК, 15. НОВЕМБАР

У 11 сати летим за Хамбург. Певам циганску свадбу, коју сам договорио пре два месеца, у Берлину. Много простора би ми требало за све утиске. Млада има 13, а младожења 14 година! Свадба богата, циркулише на стотине хиљада марака, у поклонима. Мој репертоар углавном цигански. Многима од гостију било је жао када сам рекао да нисам Циганин. Мора да су мислили да је то штета, кад већ имам све предиспозиције: црн сам, имам бркове, певам на циганском, играм. Ипак, прихватили су ме као свог и фино сам се осећао. Један деда ми у шали каже: "Ама, волим те к'о да си наш. А и осећам да имаш неке везе са Циганима..." Шта знам, помислих, можда...

Фото: В. Данилов

 

Упознао сам их добро и тврдим да су то најсрећнији људи. Не интересује их политика, важна им је само песма, пиће, живот... Свадба је трајала до 8 ујутро, па у суботу поново, јер циганске свадбе трају и до три дана. Презадовољни смо били и ја и домаћин, Никола Стефановић из Неготина.

ПОНЕДЕЉАК, 18. НОВЕМБАР

После викенда у којем сам се, после свадбе, одморио и испавао, одвојио сам мало времена за најверније обожаваоце. Сакупило се пуно писама, са молбом за слику или аутограм. Иако са закашњењем, увек прочитам сва писма. Има пуно несрећних људи, којима би волео да помогнем, али се све не може. Основци и средњошколци пишу ведра писма. Волим све те људе, различитих генерација и судбина, зато што и они воле мене. Имам обичај да кажем "Љубав за љубав" и да се тако понашам.

Да би човек био срећан, мора срећу пожелети свим својим бићем. Треба најпре добити рат са самим собом. Кад то оствари, "непријатељ" је већ напола побеђен, срећа је на домаку. Сањао сам те ноћи неке чудне и дуге снове, да летим од понора до неба високо, високо... Буди ме хиљаду нежних гласова. Певају предивну мелодију, улазе у моје тело и моје срце, чујем дубок, нестваран глас који ми каже: "Анђеле, ово је планета Меркур, данас је уторак, твој дан, помисли жељу..." Помислио сам, зажелео сам из све снаге: "Да престане рат и мир да нам буде брат!"

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Из мог бутика - Драган Којић Кеба

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 2. децембра 1991. године. *

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".