Те 1856. године на данашњи дан у селу Струганик, као најмлађи од тринаесторо деце рођен је Живојин Мишић, један од најславнијих војсковођа у српској историји.
Његова умешност једна је од првих асоцијација на Први светски рат и херојство нашег народа исказано у њему. Када се помене "четворка" српских војвода из Великог рата, његово име и презиме заузимају прво место, па тек онда следе Степа Степановић, Радомир Путник и Петар Бојовић.
Славни Жућа постао је временом мерна јединица за врлину српског војника - неустрашив, оштроуман, без длаке на језику, пријемчив обичном човеку и војнику, правичан према пораженом и заробљеном.
Прекаљени командант учествовао је у свим ослободилачким ратовима српског народа с краја 19. и почетка 20. века.
КОМБИНОВАНО ШКОЛОВАЊЕ - ОД КЛУПЕ ДО РОВА
По завршетку основне школе и гимназије, примљен је у 11. класу Артиљеријске школе без пријемног испита.
Прочитајте још
Његово школовање прекинуто је 1876. избијањем Првог српско-турског рата, у којем је мобилисан у чину поднаредника. У његовом школовању и каријерном стасавању, теорију је заменила сурова пракса.
Ратни распоред усмерио га је батаљон мајора Николе Кирјејева, команданта руских и бугарских добровољаца. Као талентован и перспективан официр, млади Мишић је упао у очи Кирјејеву који а је именовао за личног ордонанса.
Фото: Википедија
Иако је требало да се упути у Русију на даље усавршавање, то се на његову жалост није догодило, пошто је мајор Кирјејев погинуо у борбама код Раковице (Бугарска).
Упркос чињеници да је крај рата био неповољан по Србију, Мишић га је дочекао унапређен у чин потпоручника.
На тој дужности затекао га је почетак Другог српско-турског рата 1877. Мишићева Ваљевска бригада имала је садржајан ратни пут. Јединица је ангажована у борбеним дејствима од Кушића, Ивањице, Пожеге, Чачка, преко Крушевца, Ђуниса и леве обале Мораве у правцу Ниша.
Након позамашних ратних и дипломатских напора, Србија је на Берлинском конгресу 1878. године коначно међународно призната, чиме је обновљена државност након неколико векова чекања.
СУДБОНОСНИ СУСРЕТ У АРАНЂЕЛОВЦУ
Период мира од 1878. до 1885. заувек је променио живот будућег војводе. Био је довољан један случајни сусрет у Аранђеловцу. Те 1881. године млади официр је учествовао у маневрима у близини овог шумадијског места.
Истовремено, у Аранђеловцу је одсела и шеснаестогодишња Лујза Крикнер, ћерка грађевинског предузимача Фридриха, немачко-швајцарског порекла. Симболично, она је рођена истог датума кад и један од највећих српских официра (19. јул).
Пратила је оца који је градио хотел "Старо здање". На балу који су приредили мештани, срели су се млади потпоручник и Лујза. Њени родитељи били су против брака из много разлога - мала плата, сељачки син, тежак живот на селу.
Фото: Википедија
Ипак, главну препреку представљала је верска разлика - Мишић је крштен у православној, а Лујза у реформаторској цркви. Млади пар није марио за приговоре. Живојин и Лујза венчали су се 30. октобра 1884. у београдској Вазнесењској цркви.
Лујза је српском официру родила шесторо деце - три сина ( Радована, Александра и Војислава) и три ћерке (Елеонору, Олгу и Анђелију).
Усуд војне каријере поново је дошао до изражаја 1885. године када је избио српско-бугарски рат. Мишић је мобилизацију дочекао са поручничким еполетама на раменима.
Фото: Википедија
Рат са источним суседом претворио се у потпуни фијаско за српску државу и војску. Тежак пораз на Сливници у потпуности је деморалисао српску јавност и војно-политички апарат. Сам Мишић био је врло критички настројен према држању команде и војске у том сукобу:
-Ми смо у овај рат ишли као сељаци на свадбу, без икакве предострожности - констатовао је (тада) поручник.
ШТО НА УМУ, ТО НА ДРУМУ - ЗАШТИТНИ ЗНАК СЛАВНОГ ВОЈВОДЕ
Од почетка војне каријере, Жућу је пратила репутација човека без длаке на језику. Тако је по завршетку Српско-турских ратова завршио у затвору због оштрог језика.
Крајем 1878. године седео је у кафани са школским другом, слушајући пешадијског мајора Радића како за другим столом блати српску војску. Да ствар буде занимљивија, тај официр је прешао из аустроугарске у српску војску.
Иако нижи по чину, Мишић је одбрусио Радићу, рекавши да не може да дозволи тако погрдне речи на рачун наше војске, закључивши да га нико на силу није довео из редова аустријских снага.
Уследио је рапорт код тадашњег команданта београдског гарнизона пуковника Павла Хорстига и казнене мере. Оне се нису одразиле на Мишићев карактер.
Наредне године у његовој каријери потврдиле су у много наврата ону народну да вук длаку мења, али ћуд никад...
(Наставиће се)
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
