Ова имена испунила су историјску мисију. Вратила су нашу земљу на кошаркашку мапу, измигољила се санкцијама и ударила темеље будућим нараштајима, у складу са оном Његошевом - покољења дјела суде!

О многим етапама из наше кошаркашке историје могло би се распредати данима, док језик не утрне. Ипак, ретко која је тако особена као она која је отворена на данашњи дан 1995. године.

Злато са Европског првенства у Атини може да се посматра као појединачни случај, но утисак је да има далеко већу тежину ако се сагледа као део шире слике која је проистекла из тог величанственог успеха.

Заморно би било подсећати се сваког меча понаособ на путу до финала и тока финалне утакмице са Литванцима (96:90), предвођеним Арвидасом Сабонисом, Шарунасом Марчуљонисом, Артурасом Карнишовасом и многим другим великим именима.

Благодарећи технолошкој експанзији, интернет је све педантно забележио и оставио могућност радозналима да изграде свест о величини похода на Акропољ.

Дух времена је несумњиво условио симболички значај злата освојеног у грчкој престоници и издвојио га од оних који су га хронолошки следили, од Барселоне '97, поново Атине '98, преко Истанбула '01, закључно са Индијанаполисом '02.

Савезна Република Југославија била је још увек под санкцијама Савета безбедности Уједињених нација, а рат на простору бивше СФРЈ још увек је трајао. Република Српска Крајина бројала је своје последње дане, а ни у Републици Српској није било ништа боље стање. Од почетка сукоба у медијским садржајима широм света преовладавала је слика Срба као лоших момака.

За то време, Плави се у Атини нису само борили против ривала на терену, већ и против злогласне Резолуције 757 СБ УН која је држала под катанцем све наше спортске секције дуже од три године.

Ускраћени за учешће на олимпијској смотри у Барселони '92, где се помпезно најављивао обрачун са „дрим-тимом“ САД, наши кошаркаши су ставили до знања да три године изолације не могу да уруше репутацију која је деценијама грађена, нити могу земљу кошарке да одвикну од старих навика.

Фото: Н.Параушић

 

БОРИН МАНЕВАР ЗА МИМОИЛАЖЕЊЕ САНКЦИЈА

Захваљујући „маневру“ Боре Станковића, тада генералног секретара ФИБА-е, број учесника на ЕП био је проширен са 12 на 14, чиме је створен повод за додатне квалификације у којима је учествовала и наша земља.

Након што су искористили појас за спасавање који им је добацио земљак, Плави су се пласирали на континентално такмичење 18 дана пред његов почетак. Изабраници легендарног Дуде Ивковића беспрекорно су одиграли читав турнир. На путу до злата падали су Италија, Израел, Немачка, затим Грчка и Литванија по два пута.

Мотивисани вишегодишњим изостанком, наши кошаркши су два пута оповргли неписано спортско правило да је немогуће победити једну екипу два пута на истом турниру. Одучавање Хелена од кошарке имало је за последицу у финалу читаву ОАКА Арену окренуту против нас.

Ни 18.000 Грка није помогло Литванцима. Меч је садржао све елементе достојне кошаркашког класика: потези за тв-шпице, чврсти дуели, Сабонисова „баскеташка“ додавања, закуцавање Даниловића преко истог, Бодирогина препознатљива цик-цак кретња и шутерски обрачун Александра Ђорђевића (41 поен) и Шарунаса Марчуљониса (32 п).

САЛЕТОВА ДИПЛОМАТИЈА И БЕГ ХРВАТА

Нажалост два неспортска потеза покварила су целокупну слику финала и стала у исту раван са поменутим светлим детаљима: Излазак Литванаца са терена, незадовољних судијским одлукама, и силазак репрезентације Хрватске са постоља током церемоније доделе медаља.

Кап која је прелила чашу био је поништен кош Штомбергаса због фаула у нападу над Савићем. Побеснели Литванци напустили су паркет, а након разговора Ђорђевића и Марчуљониса, Салетова „дипломатија“ дала је резултате и меч је приведен крају без театралних наступа.

По завршетку утакмице уследила је додела медаља, коју су „зачинили“ Хрвати силаском са постоља, за који су добили директиву од државног врха. Након тог чина нису више освојили ниједну медаљу. Атина '95 је за Плаве представљала (нови) почетак низања медаља, а за Хрвате крај, следећи народну изреку – док једном не смркне, другом не сване.

Атина представља место препорода српске кошарке. Темељи ударени на том првенству имали су дугорочно дејство и представљали надоградњу репрезентативне кошарке у будућности.

Фото: Н.Параушић

 

На страну статистика и успеси који су уследили, питање је да ли би се Теодосић, Богдановић, Јокић и други наследници определили за кошарку као клинци да култ земље кошарке није васкрсао под сводовима ОАКА Арене.

Упркос звиждуцима са финалне утакмице, српска кошарка дугује споменик захвалности Грчкој, која је у временима када су многи окретали главу од нас омогућавала нашим спортистима припреме и спаринг-утакмице.

Не треба заборавити да су ангажманом у грчким клубовима многи наши играчи и тренери допунили своје биографије значајним референцама.

Такође, гледано у целокупном спортском оквиру, злато из Атине покренуло је традицију дочека спортиста на платоу испред Скупштине.

Мало ли је за споменик захвалности?

БОНУС ВИДЕО:

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".