У новембру 2018. године, Џона Алена Чауа, Американца, убили су припадници племена Сентинела. Два индијска рибара, која су 2006. године привезала свој чамац у близини Северног Сентинела да спавају након криволова у водама око острва, убијена су када се њихов чамац откачио и отпловио на обалу.  

Сентинелци су најизолованије племе на свету. Живе на сопственом малом шумовитом острву Северни Сентинел, које је отприлике величине Менхетна. Вековима се опиру сваком контакту са странцима, а нападају свакога ко им се приближи.

Племе је јасно ставило до знања да не жели контакт. То је мудар избор. Суседна племена су збрисана након што су Британци колонизовали њихова острва, и донели им уобичајене болести попут грипа или морбила, које су десетковале њихово становништво јер на њих нису имали имунитет.

Већина сазнања о Сентинеланцима прикупљена је посматрањем из чамаца који су били усидрени на удаљености већој од онога докле може да добаци стрела. Такође, било је неколико кратких периода када су Сентинелци дозволили властима да се приближе довољно да предају мало кокоса. Не зна се како сами себе називају.

Фото: Википедија

 

Сентинелци лове, скупљају плодове по шуми и пецају у приобалним водама. За разлику од суседног племена Јарава, они праве чамце - веома уске кануе са подножјем, који се описују као "преуски да би у њих стали са оба стопала". Могу да се користе само у плитким водама.

Сматра се да Сентинелци живе у три мале групе. Имају две различите врсте кућа; велике заједничке колибе са неколико огњишта за већи број породица, и више привремених склоништа, без "зидова", што се понекад може видети на плажи, са простором за једну породицу.

Жене носе везице око струка, врата и главе. Мушкарци такође носе огрлице и траке за главу, и појас, али дебљи у односу на женски. Мушкарци носе копља, лукове и стреле.

Иако се у медијима обично описује као да су из "каменог доба", то очигледно није тачно. Нема разлога да се верује да Сентинелци живе на исти начин десетинама хиљада година. Њихов начин живота се много пута мењао и прилагођавао, баш као и код других народа. На пример, користе и метал који су проналазили после бродолома на острвским гребенима. Изнеђу осталог, гвожђе наоштравају и користе за врхове стрела.

Фото: Jutjub принтскрин/Merc Docs

 

Закључено на основу онога што се може видети из даљине, острвљани Сентинела очигледно су изузетно здрави и напредни, у изразитој супротности у односу на друга велика андаманска племена којима су Британци покушали да донесу "цивилизацију". Људи који се виде на обалама Северног Сентинела изгледају поносно, снажно и здраво. У сваком тренутку посматрачи су могли да примете много деце и трудница.

Они су привукли међународну пажњу након азијског цунамија 2004. године, када је члан племена фотографисан на плажи, како испаљује стреле у хеликоптер који је проверавао да ли су добро.

У интересу "науке"

Крајем 1800-их М.В. Портман, британски "официр задужен за Андаманце" искрцао се, са великим тимом, на Северно острво Сентинел у нади да ће контактирати Сентинелце. На броду су се налазили трагачи из андаманских племена која су већ ступила у контакт са Британцима, официри и осуђеници.

Пронашли су недавно напуштена села и стазе, али Сентинелаца нигде није било. После неколико дана наишли су на старији пар и неколико деце који су "у интересу науке" одведени у Порт Блер, главни град острва. Очекивано, убрзо су се разболели, а одрасли су умрли. Деца су врац́ена на своје острво са бројним поклонима.

Није познато колико се Сентинелаца разболело од ове "науке". Претпоставља се да су деца пренела нове болести и да су последице биле поражавајуће. Иако је то само нагађање, данашњи научници тиме објашњавају велики отпор и непријатељство Сентинелаца према странцима.

Фото: Jutjub принтскрин/Merc Docs

 

Посете са поклонима

Током 1970-их индијске власти су повремено путовале у Северни Сентинел у покушају да се спријатеље са племеном. На једном од ових путовања две свиње и лутка остављене су на плажи. Сентинелци су убили и закопали свиње, заједно са лутком.

Посете су постале редовније 1980-их; тимови би покушали да слете на место ван домашаја стрела, и оставе поклоне као што су кокосови ораси, банане и комадићи гвожђа. Понекад се чинило да Сентинелци праве пријатељске гестове; и другима би у шуму однели поклоне, а затим би испалили стреле на супротну страну.

Чинило се да је 1991. дошло до продора. Када су званичници стигли у Северни Сентинел, племе им је гестикулисало да донесу поклоне, а затим су, по први пут, пришли без оружја. Чак су газили у море према чамцу да сакупе још кокоса. Међутим, овај пријатељски контакт није дуго потрајао. Иако су путовања са поклонима настављенатрајала неколико година, сусрети нису увек били пријатељски. Сентинелци су повремено уперавали стреле у посетиоце, а једном су тесама (камена секира за сечење дрвета) напали дрвени чамац. Нико не зна зашто су Сентинелци прво прихватили пријатељство, а затим наставили по старом. Не зна се да ли је неко умро од последица болести заражених током ових посета.

Мисије одношења поклона су престале 1996. године. Многи званичници су почели да доводе у питање мудрост покушаја да ступе у контакт са људима који су здрави и задовољни и који су сами напредовали - претпоставља се - 55.000 година. Пријатељски контакт је имао само разарајући утицај на велика андаманска племена. Трајни контакт са Сентинеланцима би готово сигурно имао трагичне последице.

Након цунамија 2004. године, званичници су двапут посетили острво, како би из даљине проверили да ли је племе здраво. Затим су изјавили да више неће бити покушаја да се ступи у контакт са Сентинелцима.

Њихова екстремна изолација чини их веома рањивим на болести на које немају имунитет, што значи да би контакт готово сигурно имао трагичне последице по њих.

Периодичне провере, са чамаца усидреним на безбедној удаљености од обале, врше се како би се проверило да ли  су Сентинелци здрави и да нису одлучили да траже контакт.

(Национална географија)

 

БОНУС ВИДЕО:

 

 

 

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".