ФИЛМСКА ПРИЧА: Како је Бода постао глумац - са 21 побегао из Смедерева у Београд, одмах положио пријемни, па напустио студије

То је послужило као повод за разговор са глумцем, у којем је он открио низ занимљивих појединости из своје биографије. Говорио је о томе како је на почетку више био привржен музици, али и како је изгледао његов напредак у свету глуме. Текст који је изворно објављен у "ТВ Новостима" преносимо у целости:

Да није пристао да по цену улоге промени свој препознатљиви имиџ и ошиша се на "кеца", Божидар Бода Нинковић можда данас не би био у филму "Нормални људи" Олега Новковића. Шекспировска дилема - шишање или не - нестала је када је прочитао сценарио, и у њему улогу Банета, власника кафића у којем се окупљају главни јунаци са својим причама и идејама како би коначно могли да почну нормално да живе. За лик Банета, каже, није било тешко наћи узоре, јер је баш таквих личности, у последњих петнаестак година, око нас било и превише. Продукт су нашег времена, чудних околности и начина размишљања, када је највећи људски квалитет - снаћи се. Дакле, снаћи се, без обзира на последице и цену, или како то Бане каже у својој филозовији: "Прво ти неког зезнеш, па онда тебе неко зезне, па тако иде у круг."

И пре премијере и првог гледања филма, Нинковић је био задовољан учињеним јер је имао прилику да одигра улогу која се разликовала од свих претходних.

- Радити на овом филму било је право уживање. Утркивали смо се ко ће шта да предложи и на који начин да одради. Задовољан сам да се овим филмом и филмом Милутина Петровића "Земља истине, љубави и слободе" променило становиште аутора. Они више не сматрају да је публика без мозга, већ је на прави начин стимулишу и терају да учествује у филму. "Нормални људи" доносе доста хумора, али оног који проистиче из ситуације, ту духовитост није сама себи сврха, нити је површно дата. Напротив, врло студиозно и озбиљно. Овај филм јесте неуобичајен, али мислим да ће се многи људи огледати у њему.

Прочитајте још

ИШАО ДА УПОЗНА ЏОНИЈА: Како се о Муњама писало 2001.

12:46

УЛОГА КУЛТНЕ "НАТАШЕ": Самарџић случајно видео њену слику

13:53

ЧОЛА О ДАВОРИНУ: У мају га обишао, у јуну га сахранио

14:13

СТАНИША СТОШИЋ: Норвежани ми се извињавали због бомбардовања

14:36

Улози власника кафића претходила је улога власнка јавне куће у "Земљи истине, љубави и слободе". Нинковићева сарадња са редитељем Петровићем траје од студентских дана, када су заједно радили дипломску ТВ драму "Телефоманија". Следила је серија "Доме, слатки доме", чији се јунаци и данас памте, она два шверцера са Дорћола, Киза и Комина. Прва популарна улога често остане као маркица, па се и Боди Нинковићу телевизијски надимак још дуго задржао по завршетку серије.

- Цео фазон о Кизи и Комини радио се на читајућим пробама. Пар смо били Ранко Танкосић Сарма и ја. Ралету, нашем идолу још из времена филма "Специјално васпитање", досадило је да користи свој препознатљиви начин говора. Два дана смо имали пробе без успеха, па текст, мада веома духовит, није функционисао, јер се Рале упињао чисто да говори. У тренутку док смо читали, неко је телефоном позвао Ралета, а он у свом фазону питао: "Ша је било, кажи брате?" Потрудио сам се да и ја "скинем" његов начин говора. Родио се тандем. Био је то леп посао, леп тандем, моја прва улога по којој ме је запамтила ТВ публика. Чак је, мислим, серија ишла мало испред времена. Кад би је репризирали, мислим да би имала великог успеха.

Низале су се Бодине улоге: "Браћа по матери", "Време чуда"... Мале, али значајне, јер су га као глумца приказале у другачијем светлу. Прича о његовим глумачким почецима, да није истинита, могла је бити измишљена. Курпулентни младић са 21 годином побегао из Смедерева у Београд и одмах положио пријемни на одсеку глуме, а после петнаест година напустио студије.

- Пре тога, музика ми је била основна вокација, јер сам се угледао на брата Љубу. Он то интересовање није схватао озбиљно јер ме је јако занимао и фудбал. А ја сам тајно узимао гитару, мучио се као леворук, јер нисам мењао распоред жица да он не би приметио... Тако сам научио да свирам - и то контра. У лето '72 године, када сам пао на првој години, у техничкој школи, отишао сам на летовање у Макарску и тамо се случајно такмичио као певач аматер. Са "Одисејом" Леа Мартина освојио сам друго место по мишљењу жирија (у којем је седео и Лео Мартин) и прву награду публике. Сав срећан, са фотографијом као доказом, шокирао сам родитеље по повратку кући. Плашило их је да ће им музика отети и друго сина. Идуће године први гимназије завршио сам замало као одликаш. То лето памтим по свом првом јавном наступу у емисији "Вече уз радио" Николе Караклајића. Дефинитивно сам био инфициран музиком. Понављао сам и други гимназије. Настао је хаос. Постао сам члан већ познате групе "Камени цвет", радио сонгове за аматерску представу "Краљ Иби". На једну од проба ушао сам и рекао: "Краљ је стигао!" Људима се то допало. И мени. Добијао сам мање улоге, све до "Мандраголе" у којој сам добио једну од главних. То је донело и неке награде. Био је то леп период аматерске игре. На једвите јаде сам завршио гимназију. По препоруци пријатеља, редитеља Бранка Чубриловића, отишао сам на пријемни примљен у класу Миленка Маричића. Академија је била нешто друго, школа која има своја правила, а ја сам већ за две недеље схватио да нисам спреман да се прилагођавам клишеима...

Вратио се тек после седам година. У међувремену је имао групу "Псеудо панк циркус групе ОПС", нешто између позоришта и рок музике. После војске '84 вратио се глуми у првој генерацији професора Владе Јефтовића. Професор верује у своје талентоване ђаке и ангажује га у "Бошку Бухи", у представи "Зли патуљак". Играо је вештицу. Следе улоге за одрасле, али дечје позориште, и поред сталног ангажмана у ЈДП-у, није напуштао. Играо је на свим сценама, осим на Теразијама. До сада је на позорници одиграо више од 1500 представа.

Али, никада се није одрекао музике. Планира снимање дечјег ЦД-а и мјузикла. Чак постоји и радна група "Дечја земља" и план снимања филма за децу. Ових дана дебитује у позориштанцету "Пуж" у представи "Три прасета", али поуздано знамо да неће играти ниједно од прасића. Можда вука? Глумачког.