БИЛА ЈЕ ТАКО ЛИЈЕПА: Како је снимљена легендарна песма

Стојнић је 2001. године у исповести за ТВ Новости проговорио о тајнама свог вишедеценијског трајања на сцени. Између осталог, објаснио је и како је снимљен легендарни ванвременски хит, његова прва песма, "Била је тако лијепа", која се претворила у Стојнићеву "личну карту". Текст преносимо у целости:

Није лако одредити која је од важних раскрсница у нечијем животу она најважнија. Најчешће то и није само један тренутак, него низ догађаја, случајних сусрета, изненадних познанстава... Тако се некако десило и са мном.

Никада нисмо ни сањали да неко, осим оперских певача, може да живи од певања. А ја сам увек више нагињао шлагерима, не опери. Ипак, случај је хтео да, уместо да постанем професор француског језика, постанем управо певач.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Био је то склоп различитих околности, тренутак који је трајао и ширио се - догађај који се наслањао на догађај. Био сам бруцош, уписао сам се на прву годину француског у Сарајеву. Мада сам рођен у Београду, на Црвеном крсту, хтео сам да се осамосталим, одвојим од родитеља. Међутим, већ на првом испиту сам пао: нисам био информисан како да радим писмени! Да не бих изгубио дечији додатак, који је тада био повелики, довољан да се издржавам, један професор ми је помогао да пређем у Скопље, на ту исту групу. Испоставило се да сам тамо дошао на романску филологију, што се мени више свидело. Отац је могао да настави да ми шаље дечји додатак. Али, било ми је то ипак мало, па сам почео да тражим посао. Тако сам почео да певам на игранкама, јер сам само то умео да радим.

У то време је словеначки редитељ Франце Штиглиц у Скопљу снимао филм "Виза зла". Баш ту, где сам ја певао, била је пешачка стаза којом су шетали Штиглиц, композитор Бојан Адамич, који је писао музику за филм, и њихов пријатељ Санко Липта, професор певања. Тражили су неког младог певача за неколико кадрова у бару. И тада су ме, сасвим случајно, чули. Договорили смо се да дођем на пробу. Дошао сам и одмах отпевао Адамичеву песму. Били су веома задовољни. Одмах сам снимио и тих неколико кадрова...

Фото: Архива ТВ Новости

 

Није ми било важно да ли ће ми нешто платити или не. Хеј, певао сам за филм! Међутим, добио сам толику надокнаду за тај рад да сам могао да обновим гардеробу и добро се проведем. Пре него што сам те паре добио господин Липша ми је саветовао да код њега усавршим глас. Одбио сам понуду јер сам знао да не могу да му платим. Он је инсистирао да ми држи часове и бесплатно. Био сам зато срећан што сам управо новцем који сам зарадио могао да платим и часове. Мислим да нисам погрешио и да је то била моја најбоља инвестиција. Без школовања гласа нема услова за развој певача који ће да траје. У том смислу ништа се ни данас није променило.

Кренуло је добро и све се фино развијало. Све док нисам доживео љубавни крах. Девојке у оно време нису веровале да од певања може да се живи, па су бирале момке који су имале сигурнија занимања... Разочаран, вратио сам се у Сарајево и размишљао о одласку у војску. Током целог тог лета сам патио, а на јесен отишао на одслужење војног рока. Време проведено у војсци добро ми је дошло да средим свој емотивни живот.

Потом сам се поново обрео у Сарајеву. Морао сам од нечега да живим, али је у то време, 1962. тамо било много добрих певача. Био је ту и Корнелије Ковач, који је имао свој трио на високом нивоу... Нисам се усудио да певам, па сам покуцао на врата Радио Сарајева и био примљен као - спикер. Док сам из студија читао вести, поред мене су пролазили познати певачи из чувене "сарајевске школе"  - уз Корнелија, Јулије Марић, Ђорђе Новковић, а појавили су се и Индекси.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Тај додир са Радиом вратио ми је жељу за снимањем, јер сам у ходницима стално виђао и слушао све те музичаре и певаче. И поново је случај умешао своје прсте: моја комшиница је из Швајцарске донела плочу - синглицу на којој су биле две предивне песме. Песме Алена Баријера препевао је Богдан Стојадиновић, а договор о томе да их препева пао је - у кафани! Прва песма је тако добила наслов "Била је тако лијепа", а друга "Што те више чекам". Обе су ми се веома допале. Онда сам кришом направио аудицијски снимак. Јер, тада су певачи улазили у Радио само преко званичних аудиција. Пошто смо могли да уђемо у студио, у тајности смо направили снимак.

Сви, од сниматеља, преко новинара до уредника, попадали су када су чули песму. Питали су: "Ко то пева?" Одговорио сам: "То сам ја!" Била је то - писта та узлетање. Од те 1964. године уследили су фестивали, турнеје, плоче, концерти... Већ '66 певао сам у Олимпији! Али, као млад човек, више сам био фасцинирам Паризом и Парижанкама, него могућношћу да певам у чувеној дворани... Сада знам да је све што је претходило тој првој, прелепој песми, било некакво "пуњење" за успех: и одвајање од куће, и пресељење у Скопље због пада на испиту, и несрећна љубав у Скопљу, и спикерски рад у сарајевском Радију... Имао сам и среће у свему томе: неко проведе на естради 30 година чекајући праву песму, а ја сам такву добио одмах на почетку! Заиста је срећа да сам на почетку каријере, за коју још нисам и нисам знао да ће бити каријера, изабрао добру песму, отпевао је добро, да је текст био тако лепо усклађен и да ју је публика толико заволела. "Била је тако лијепа" и данас је хит. Ту песму воле и млади од 14, али и бабе и деде.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Нормално је да, кад се деси таква експлозија, када те људи заволе, треба тај ниво и одржавати. У почетку је то лакше, али како године пролазе, све је теже. Јер, мало је добрих песама.

А мене је срећа пратила и на фесривалима: добио сам одличну песму "Зашто долазиш само с кишама" на Опатији '65. Жири и публика сложили су се да је то најбоља песма. Уследили су "Вино и гитаре", па "Доста, доста, свега ми је доста"... Успех се врло брзо може избрисати ако ниси педантан у одабиру песама. А то зависи и од карактера човека. Скромност у свему само може да помогне у томе. Мој мото је: полако па ћеш стићи негде! Зато никад нисам јурио да снимим пет плоча годишње, него две песме које ће да се памте. Тај лагани прилаз песми и добро размишљање шта ћу да певам имају као резултат овако дугу каријеру.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Као и све остало, моји осмомартовски концерти у Новом Саду и Београду настали су сасвим случајно. Уз мене су од почетка моји пријатељи Милан Шевић и Ђорђе Дебач за клавиром... Ми се забављамо уз песме које сва тројица волимо. А свако од нас има и неко друго занимање. Ђорђе је редимо изврстан адвокат, а ја сам и даље могао да радим као комерцијалиста. Али, више волим соло концерте, јер сам ту најјачи и ту највише дајем... Чини ми се да је наше дружење сада створило створило такву чврстину и искуство, да усред ноћи могу да устанем и певам. Недавно сам одржао два концерта у Паризу... Могу да одем на било коју сцену у свету и увек сам спреман.

Исто тако је и са породицом: кад је заснујеш, она на неки начин учествује у твојој животној игри. Да ли је она весела или трагична, свеједно: они ме прате. Жена ми заиста много помаже тако што ме не дира, није љубоморна, верује ми. Имам и добру децу, која су пристојна, не задају ми проблеме. То је склад који ми помаже да радим.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "ТВ Новостима", 2001. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".