СТАНИША СТОШИЋ: Норвежани ми се извињавали због бомбардовања

За њега то није био тек посао и каријера - иза свега што је радио стајало је убеђење да је очување изворног народног стваралаштва и традиције важна мисија, и да певач, уметнички, треба да остане у границама свог завичаја. О томе сведочи и Стошићева исповест о посети једном џез фестивалу у Норвешкој, коју је поделио са читаоцима "ТВ Новости" далеке 2001. године. Интересантно је и да се ова посета далекој северној земљи одиграла недуго после бомбардовања Југославије, 1999. године, у којем су и Норвежани, као чланица НАТО пакта, учествовали, што Стошић такође помиње у тексту који преносимо у целости: 

Пребирао сам по скоријој и даљој прошлости, тражећи страницу која би публици рекла нешто ново о мом животу. Ипак ми се чини да је оно што сам доживео сасвим недавно једна од најлепших ствари и за мене и за моју песму. Догодило ми се далеко од моје земље, мог града и моје верне публике. У Норвешкој, на северу Европе. На њиховом Џез фестивалу. Био сам тамо специјални гост на свечаном отварању фестивала, 6. априла, и певао сам неколико песама. Примили су их као најтананије џез мелодије. Као соул, као духовна музика звучало је оно што сам им донео из јужне Србије: "Димитријо, сине Митре", па "Што си, Лено, на големо", "Гајтано, моме мори"... На норвешком језику сам певао џезерску песму о хермелину "Рајсекат" и руску циганску "Нано соха" у дуету са њиховом веома познатом певачицом, а са Кари Премсен на нашем "Шано душо, Шано мори" звучало је као мелодија две виолине. Без музике, што би се рекло а капела, отпевао сам "Тамо далеко". У препуној дворани, где више није било места ни за стајање, ја сам изашао у српској ношњи (не врањанској). Са нашом песмом био сам у неку руку наш амбасадор музичке сцене, представник ове земље са којом Норвежани традиционално гаје пријатељство. Наступали су и бубњари на челу са Драгољубом Ђуричићем, а био је ту и господин Љубиша Рајић, професор нордијских језика на Филолошком факултету у Београду и за Норвежане позната личност, јер је за време НАТО агресија на нашу земљу редовно био у њиховим медијима и редовно објашњавао шта нам се дешава, да нисмо никакви зликовци. Тада, пре две године, када су и Норвежани, као чланови НАТО снага ишли на нас, то објашњење је заиста било нужно народу који нас доиста воли. Зато ми се чинило да су сада на сваком кораку људи које сам сретао у Норвешкој имали потребу да ми се извињавају.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Откуд ја у Воси, малом туристичком месту поред Бергена, на највећем њиховом џез фестивалу који има традицију дугу две деценије? Сви који су ме икада чули знају да сам заклети чувар националног мелоса, нарочито изворних врањанских песама. Све је, како сам сазнао, потекло од једне моје аудио касете, коју је господин Габриел Флифлет, шеф оркестра и уредник тог фестивала, пре много година купио у Херцег Новом. Хтео је он још лане да ме позове, али политички разлози били су јака препрека за то. Зато сам ове године примљен на велика врата, као велика звезда. Фестивал је отоврио норвешки премијер Јан Столтенберг, који је као дете четири године живео у нашој земљи, у време када му је отац овде службовао у дипломатији.

Мој наступ забележиле су све њихове важне новине, на ударним странама објављивале су интервјуе са мном, сви ТВ програми у ударним терминима бележили су коментаре, снимке и интервјуе. Питали су ме, не само о мелодијама које сам певао и о мом репертоару, већ и о традиционалној музици код нас, о духовним вредностима и о неговању културних специфичности и наших музичких вредности. Била је то не само моја музичка и уметничка мисија, већ и патриотска. Представљао сам себе, мелодије мог Врања, моје Србије, моје Југославије. Али требало је понеком песмом, понеком речју показати да ми на овим просторима имамо чиме да се похвалимо, да нисмо никакви монструми, да негујемо и памтимо своје изворе, да смо се традицији приклонили, ма колико ново доба и нови трендови рушили гушили то изворно.

Фото: Архива ТВ Новости

 

У Норвешкој је пуно наших људи, што на привременом раду што исељеника, који угошћују певаче новог таласа и упорно слушају нове трендове у нашој народној музици. Ми овде знамо да се нас неколицина узалудно бори са надирањем оријенталног звука из Истанбула и Техерана.

Још пре тридесет година говорио сам да нека бушотина код Гадафија или неког сличног ради на финансирању тог звука, на менталној окупацији наших нараштаја. Урезивало се тако нешто што није наше најширој публици, науштрб традиције која је губила примат. А ето, и нама просторно далеки и културно различити Норвежани умеју да цене оно што је специфичност, воде рачуна о изворној музици више него ми. Вреднују је боље, док смо је ми протерали у корист комерцијализације.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Да се разумемо, волим и ја источњачку музику, волим и грчку, и друге, али као музику тог поднебља. Не као нашу, не пристајем да је усвојимо и због тога запоставимо и оскрнавимо наше изворно, специфично, оно по чему нас у свету препознају и цене. Зато сматрам да је злочин према нашем народу што га стручно не усмеравамо и не просвећујемо већ га чинимо потрошачем јефтине субкултуре.

Зато ме је дубоко гануло што су "хладни" северњаци, које немају баш много знања о нашем националном благу и традицији, умели да препознају оригиналности, умели да се препусте том нашем звуку и да га сврстају међу класике џез музике, да укажу част мени као уметнику, музици и просторима из којих она долази. Доживео сам у неку руку тај топли дочек и аплаузе у Норвешкој као почаст и награду за све што сам откад се бавим музиком учинио и што сам остао веран нашој традицији, изворној песми. Од оних сам певача који се не стиде да запевају севдалинку усред Сарајева, међумурску песму у Међумурју, или македонску у Скопљу. Поштујем лепоту звука сваког краја наше негдање Југославије, без обзира на национално и верско лоцирање. Били смо у тој различитости фолклора богата земља. Али, оно што је Србија однеговала вековима, не сме пасти у заборав. Грех је у музику и уопште уметност, уплитати политику. Дешава ми се да сам веома несрећан када треба да запевам песму са бивших простора Југославије сећајући се пријатеља са којима више не станујем у истој држави. Музика нема границе. То сам осетио у Норвешкој. Чини ми се да би уметницима целог света требало издати универзалне пасоше, јер музика припада свима на планети, она шири и јача човекољубље, има универзални језик љубави, поштовања и космополитизма. Више људи зближи један концерт, него сви политички говори заједно. Одувек сам желео да песмом загрлим цео свет, и док сам у србијанској ношњи, пред норвешком публиком, певао наше песме, чинило ми се да ми се управо то и остварује. Тај осећај је јединствен и непоновљив.

ГАЛЕРИЈА: Станиша Стошић, легенда јужњачког мелоса - ретроспектива каријере

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "TV Novostima", 2001. godine. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".